Savršena noć

15. Deo

– Hoćemo da krenemo? – pita me Vuk i ja klimnem glavom. Uzmem torbu i otvorim novčanik dok čekam da dođe konobar.

– Vaš račun – stvori se konobar i spusti račun na sto. Uzmem račun s namerom da platim.

– Šta to radiš? – zbunjeno mi se obrati Vuk.

– Plaćam – slegnem ramenima pa izvadim novac.

– To se neće desiti. Ni jedna ženska osoba koja je otišla sa mnom na piće, večeru ili ručak, nikada nije platila račun, pa nećeš ni ti – završi svoje izlaganje, pa prođe rukom kroz kosu. Frknem. Da li on to stvarno misli da sam ja sponzoruša?

– Za šta ti mene smatraš? Naravno da sam u stanju da platim jedan račun – besno kažem. Pružim novac konobaru, uzmem svoju torbu i na potrčim kroz vrata balkona. Usporim da ne bi ljudi mislila da sam poludela i izađem iz restorana. Priđem svom autu i otključam ga. Krenem da uđem unutra, ali me neko povuče i zatvori vrata.

– Izgleda da si promašila auto – Vuk uzme ključeveviz moje ruke i ponovo zaključa auto. Uhvati me za ruku i doslovno ugura u svoj auto. Prekrstim ruke i pogledam kroz prozor.

– Zašto se sad duriš? – krene da vozi i upita me. Ignorišem njegovo postojanje. On će meni: "Ni jedna ženska osoba koja je otišla sa mnom na piće, večeru ili ručak nije platila ručak".

– Sofija – štipne me za nogu. Udarim ga rukom i nastavim da posmatram grad kroz prozor. Ubrzo zaustavi auto i ja pogledam oko nas. Na proširenju smo. Šta radimo ovde? Pogledam u Vuka i onda vrisnem.

– Jesi li ti normalan?! – dođavola srce mi je umalo zastalo. Bez ikakvog upozorenja preneo me je sebi u krilo.

– Zašto si ljuta? – prođe rukom kroz moju kosu i zagleda se u moje oči.

– Nisam ljuta – pokušavam da napravim prostor između nas, ali me on uporno pritiska uz sebe.

– Jesi, ljuta si. Nemoj da budeš. Želim nešto da ti pokažem i nadam se da će ti se to svideti – spusti lagan poljubac na moje usne i vrati me na suvozačevo mesto. Priključimo se saobraćaju i ubrzo stignemo ispred Vukove zgrade. Uzbuđeno izađem iz auta i uđemo u zgradu. Tako jako me zanima šta to ima da mi pokaže.

– Šta hoćeš da mi pokažeš? – znatiželjno pogledam u njega kada uđemo u stan.

– Jako si nestrpljiva. Prati me – kroz polu osmeh kaže i krene prema stepenicama. Uzbuđeno krenem za njim. Nikada nisam bila na ovom spratu. Kada god sam dolazila, bili smo u njegovoj sobi ili u dnevnoj. Baš me zanima šta se sve ovde krije.

– Izvoli – odmakne se u stanu kada dođemo do kraja stepeništa i pokaže mi rukom. Pogledam i ostanem zatečena. Pokušam nešto da kažem, ali ne mogu ni jednu jedinu reč da izustim. Ceo sprat je pretvoren u atelje. Na zidovima se nalaze one dve slike koje sam ja naslikala i onda ih je Vuk uzeo. U jednom kraju se nalazi garnitura i sto, a na drugom poređeni platnovi. Skrenem pogled i ugledam još jedan sto na kojem se nalazi mnogo boja i, koliko mogu da vidim, mnogo različitih četkica. A ono što mi se najviše sviđa je to da su zidovi šareni. Na njima su sve moguće boje i izgleda prelepo. Dođavola, ništa lepše nisam videla.

– Sofija? – zabrinuto me pozove Vuk i ja se okrenem prema njemu. Samo jednom me je video da slikam i napravio je ovo za mene. Bez razmišljanja potrčim prema njemu i skočim mu u zagrljalj. Jako ga stegnem nogama oko struka.

– Sviđa ti se? – prelazi rukom po mojim leđima i pita me. Ne mogu da mu vidim lice, ali znam da sada ima onaj polu osmeh na licu. Ništa mu nisam odgovorila. Nisam mogla. Ne znam šta da mu kažem. Mnogo mi se sviđa i nisam se ovome nadala.

– Pa, i nije bilo tako teško da te ostavim bez reči – osetim kako seda na garnituru i ja podižem pogled prema njemu.

– Zašto si to uradio? – tiho ga pitam. Nije mi jasno zašto bi neko preuredio čitav sprat u atelje.

– Da bi mogla da slikaš kada nisam tu – slegne ramenima. Za njega ovo što je učino predstavlja jednu običnu stvar kojom će me zadržati pored sebe zbog dobrog seksa, a za mene...
Ovo je nešto najlepše što je neko mogao da uradi za mene. Pružio mi je mogućnost da uživam, i sigurna sam da satima neću izlaziti odavde.