Savršena noć

8. Deo

Uđem u svoj i Ajin stan pa skinem sa sebe odeću jer sam bila u njoj skoro dva dana. Odem do ormara i izvadim šorc i majicu na brtele. Nervozna sam i zbunjena. Zato ću sada da uzmem da slikam. Postavim platno na sredini dnevnog boravka i uzemem pribor za slikanje. Priključim se na svoj zvučnik i pustim glasno muziku da utiša moje zbrkute misli. Uzmem četkicu i opuštenim porkretima krenem njome da šaram po platnu.

– Da li je moguće? – bacim četkicu i uzem sliku u ruke.

– Sada mi ne daš ni da slikam. Zar si tako bezobrazan? – upitam sliku, ali naravno, ona ne odgovori. Dođavola, napravio mi je zbrku u glavi i sada se javlja na mom platnu. Naslikala sam njega i sebe kako ležimo u krevetu, a da nisam ni primetila. Uzem sliku i sklonim je sa strana pa odlučim da probam opet. Ponovo uzimam četkicu i prepustim se slikanju. Opijajuća nota muzike tera moju ruku da opušteno prelazi po platnu ostavljaljući tragove za sobom.

– Ma, da li je moguće? – viknem kada posle nekog trenutka ugledam Vukovu sliku kako go do pojasa sedi na krevetu sa cigaretom u ruci. Opet sam ga naslikala. Nikada mi se ovo nije dešavalo. Slikanje je bilo moj beg od stvarnosti i nije se doticalo ničega iz mom života. Istina, nesvesno sam prenosila neke svoje emocije na platno, ali nisam slikala osobu iz mog života. Šta god da se dešavalo, kada uzmem četkicu zaboravim na sve. Ovog puta sam naslikala njegam. Idiot me zbunjuje sa prokletom činjenicom da sam se udala za njega. Moram što pre da rešim ovo sa prokletim Vukom da bih mogla da se vratim svom mirnom, lepom životu.

Pogledam u slike koje sam naslikala i razmišljam šta da radim sa njima. Da ih zadržim neću. Da ih poklonim nekome, ne pada mi na pamet. Tako da ostaje jedina opcija da ih bacim. Da, to ću da uradim. Ugasim muziku i uzmem slike.

– Aaa – vrisnem kada krenem da izađem iz dnevne sobe i ugledam Vuka naslonjenog na vrata.

– Dođavola, kako si ušao? – ruke mi se tresu i dah mi je na trenutak zastao. Dovraga, šta on radi u mom stanu?

– Kroz vrata – pokaže prstom na ulazna vrata.

– Baš si duhovit. Kako si ušao? Vrata su zaključana – nije valjda obio bravu. Kako me je pronašao? Bravo, Sofija. Lepo si se sakrila da te ne nađe.

– Otključana su – priđe i pogleda prema podu. Spustim pogled i primetim da su mi slike ispale iz ruke i da on sada gleda u njih.

– Sranje – opsujem i sagnem se da ih uzmem.

– Jesam li ovo ja? – Vuk me preduhitri i uzme slike.

– Vrati mi to – pokušam da uzmem slike od njega, ali mi ne dozvoljava.

– Ti slikaš? – podigne jednu sliku iznad glave da je ne bih dohvatila.

– Vrati mi. To su moje privatne stvari i ti nemaš pravo da ih diraš – ignorišem njegovo pitanje i posegnem za slikama.

– Dobro, evo ti – pruža mi slike i ja uzmem pa krenem u kuhinju da ih bacim u kantu.

– Čekaj, nećeš valjda to da baciš? – Vuk me uhvati za ruku kada otvotim kantu.

– Baci ću, zašto? – uhvati me za ruku i odvuče što dalje od kante.

– Šta to radiš? – zbunjeno ga upitam.

– Nemoj da baciš te slike. Baš su lepe. Radila si na njima, zato nemoj da ih baciš – zanemari moje pitanje i uzme mi slike iz ruke.

– A šta da radim sa njima? – prevrnem očima.

– Daj ih meni – opušteno kaže.

– A šta ćeš ti sa njima? – prekrstim ruke i odmaknem se dva metra od njega.

– Okačiću ih na zid – slegne ramenima.

– Dobro, uzmi ih i radi šta god da želiš sa njima – smoreno kažem i udahnem dukoko. Slikanje je trebalo da me smiri, a kad ono, još više sam napetija.

– Ovu, na kojoj smo ti i ja, staviću u svojoj kancelariji da me podseća kako si vatrena, a ovu gde sam samo ja, naći ću joj već negde mesto – po ko zna koji put prevrnem očima.

– Molim te, idi sad. Umorna sam i nemam snage za tebe – zamolim ga, pa se okrenem i odem u svoju sobu.