Savršena noć

17. Deo

Pogledam u svoju ruku u kojoj se nalazi kartica koju nije uzela. Udahnem i vratim je u novčanik. Oborim glavu na naslon fotelje i zatvorim oči. Još uvek nisam došao sebi. Tako lako me je vratila u prošlost i poremetila me celog. Mrzim taj deo svog života i ne volim da ga se sećam. A ona me nesvesno svojom znatiželjom stalno vraća u prošlost. Ponekad ume tako lako da me poremeti. Pogotovo kada me pogleda svojim nevinim pogledom koji je sve osim nevin. Imaću mnogo problema sa njom, osećam to. Previše je ponosna i samostalna. Smatra da sve što može muškarac može i žena. Ne kažem ja da nije tako, samo nisam navikao na takvu vrstu žena.

– Zar su već stigli? – upitam sam sebe kada začujem zvono na vratima. Ustanem i otvorim ih.

– Već ste stigli? – zbunjeno ih pitam.

– Poranili malo, ali to je bolje. Završićemo sve na vreme – kaže Stefan i pozdravimo se, pa uđe unutra.

– Ovo je gospođica Ana, direktorka firme sa kojom trebamo da potpišemo ugovor. Ana, ovo je Vuk, jedan od naših direktora – Sava me upozna sa lepom brinetom. Pružim joj ruku i onda svi zajedno uđemo unutra.

– Hoćete da popijete nešto? – kulturno ih pitam kada se smeste.

– Kada završimo posao – odgovara brineta dok me provokativno gleda.

– Dobro, onda da krenemo – sednemo za sto i izvadimo papire.

– Inače, ovde se ne puši – kažem kada vidim da je Stefan izvadio cigarete. Začuđeno me pogleda, a ja slegnem ramenima. Ne mogu da prekršim pobeguljino pravilo.

– Od kad to? – razigrano upita Sava.

– Bez dodatnih pitanja – upozorim ga i bacimo se na posao.

– Imam jedno pitanje – kaže Ana i svi usmerimo pogled prema njoj.

– Kada udružimo naše dve firme i napravimo neko novo piće, kako ćemo ga nazvati? I kako ćemo preneti pića preko granice? – brineta zabrinuto upita.

– Naziv ćemo rešiti kada napravimo piće, a prenećemo preko granice tako što dobijemo ovlašćenje. Ne brini, sve je čisto i legalno – objasnim i pogledam u dokumenta.

– Vojin, ne znam da li si ga upoznala, ide po svetu i raspituje se o mestima na kojim bismo mogli da transpotujemo piće. Do sada su uvek lepo prihvatili piće i imali smo dobru zaradu – Stefan pojasni malo bolje o čemu se radi.

– Razumem – klimne glavom i zapiše nešto u svesku koja je od početka pored nje.

– Ja imam neku ideju u vezi spajanja pića, ali želim da čujem i ostala mišljenja. Razmislite do sledećeg sastanka i onda ćemo doneti konačan zaključak – kažem i bacim pogled na sat. Prošlo je skoro dva sata od kako su kod mene, što znači da se Sofija zadržala toliko dugo u prodavnici. Mrak je uveliko pao, a nje nema.

– Vuče? – pozove me brineta. Pogledam je i shvatim da me je nešto pitala, a ja to nisam čuo.

– Pričali smo o potpisivanju ugovora – šapne mi Stefan i zahvalno mu klimnem glavom.

– Spremićemo ugovor, pa ćemo se onda čuti oko vremena i svega ostalog – zatvorim fasciklu pošto nemamo više o čemu da razgovaramo. Sve što smo trebali da pređemo smo prešli. Nervozno prođem rukom kroz kosu i ponovo pogledam na sat. Dva sata i deset minuta je prošlo, a nje nema. Sačekaću još nekoliko minuta i ako se ne pojavi onda ću je zvati.

– Vuče, da li možemo da razgovaramo? – klimnem glavom i Ana se stvori pored mene.

– Ovako sam zamišljala da izgleda piće i boca u kojoj će se nalaziti. Naravno, ne mora da bude tako, ovo je samo moja zamisao – otvori fasciklu i pokaže mi na crtež.

– Lepo je – kratko kažem.

– Stvarno? – ushićeno pita. Pogledam je i klimnem glavom.

– Hej! Zašto si mi ti tako poznata? – vikne Stefan i svi se okrenemo prema njemu. Gleda negde iza mog ramena i ja ustanem na noge. Okrenem se i susretnem se sa Sofijinim pogledom. Olakšavajuće izdahnem. Dobro je, vratila se.

– Kako ne znaš? Ona je pre neki dan upala na sastanak i izvukla Vuka – Sava objasni Stefanu. Sofija me pogubljeno pogleda kao da me pita gde da pobegne.

– Zar nećeš da nam se predstaviš? – kroz veliki osmeh pita je Stefan.

– Izvinjavam se ako Vas ometam. Došla sam samo da ostavim namirnice Vuku – kroz smeh podigne kese koje joj se nalaze u rukama.

– Ne ometaš, slobodno ti završavaj svoje obaveze – Ana joj se ljubazno obrati, a Sofija frkne i izgubi se u kuhinji.

– Moram da se javim, izvinite – Ana je javi na telefon i odmakne od nas.

– Ko ti je ona? – opkole me i ispitivaju kao da sam na poligrafu, a ne u svom rođenom stanu.

– Nisi valjda mislio da ćemo poverovati u to da je došla da ti donese namirnice? – iznenađeno me pita Sava. Naravno da nisu poverovali. Pokušam da se izvučem tako što što ih nezainteresovano pogledam.

– Takav komad je sigurno ne raznosi namirnice. A plus smo je videli kad je upala na onaj sastanak – naravno da će se setiti i sastanka. Budale. Sve pamte i kada nešto žele da saznaju onda ispituju dok ne dobiju željeni rezultat.

– Ali ako ti kažeš da nemaš ništa sa njom, onda nećemo navaljivati. Još bolje ako nemaš ništa. Taman da je malo startujem i da imam zabavu za večeras – prokomentariše Stefan i nakezi se. Stegnem pesnicu i zamislim kako bi bilo lepo da ga udarim i unakazim njegovo lice.

– Nađi sebi zabavu na drugom mestu. U šemi smo. Jeste zadovoljni? – obrusim, a oni kroz smeh klimnu glavom.

– Moram da idem. Vidimo se na sledećem sastanku – pojavi se Ana i kaže nam. Pokupi svoje stvari i izađe iz stana.

– Ajde, idite svako svojou kući – isteram Stefana i Savu iz stana. Glasno se smeju i prebacuju mi sve i svašta.

– Zar tako? Stvarno nisam očikavao to od tebe. Tako da me isteraš? Dukobo si me razočarao – vikne Stefan kada im zalupim vrata ispred nosa, a onda prasne u glasan smeh.