Savršena noć

14. Deo

– Gde ste, ženske? – uđem u atelje i pozdravim se sa Žaklinom i Tanjom.

– Nešto si vesela – kroz smeh me ćušne Žaklina.

– Ko zna šta je sve radila sinoć – kaže joj Tanja.

– Šta si sve radila? Pričaj – povuče me Žaklina i sednemo. Tanja stavi kafu ispred nas i sedne i ona.

– Pa...– krenem da im priča, ali me zaustavi Žaklina.

– Jesam ti rekla? – okrene se prema Tanji, a ova klimne glavom.

– Šta? – zbunjeno ih pogledam.

– Čim kreneš tako da razvlačiš, to znači da ne znaš odakle da počneš. Što znači da ima svega i svačega – pametuje Žaklina, a ja prsnem u smeh.

– Tako je – klimnem glavom i srknem kafu.

– Hoćeš li krenuti više da pričaš ili moram klještima da izvlačim svaku reč iz tebe? – nestrpljivo kaže Tanja.

– Đorđe me je prevario – počnem od početka.

– Šta? – viknu u isti glas.

– Prevario me je. Zatekla sam ga u stanu kako se ljubi sa nekom devojkom.

– Koja debilčina – iznervirano vikne Žaklina.

– Moram da mu očitam bukvicu – Tanja protrlja svoje šake.

– Smirite se. Postoji nešto gore od toga – kažem im, a one me pogledaju kao da sam prsla.

– Udala sam se pijana – kroz smeh kažem.

– Molim?! – iznenađeno vikne Tanja.

– Idi u pičku materinu, prosula sam kafu na sebe – počasti me Žaklina i maramicom krene da briše ostatak kafe.

– Kako si to uspela? – zbunjeno pita Tanja.

– Ništa me više ne pitaj – iako su mi veoma drage, ne mogu da im kažem ništa više jer smo se dogovorili da ništa ne govorimo. Bar je tako bilo sinoć, očigledno se predomislio jer ga nema.

– Reci nam bar kakav je – zatraži Žaklina.

– Takav da moram da držim rastojanje od dva metra između nas, inače skačem na njega – kratko objasnim, a one počnu glasno da se smeju.

– Daj nam neku sliku – zatraži Tanja i ja klimnem glavom. Izvadim telefon i potračim na internetu. Nađem neki članak o njemu na kome se nalazi on i pružim im da vide.

– Dobar dan – u atelje upadnu deca i sve zajedno ustanemo.

– Dobar dan – ispružim ruku svima redom.

– Kako ste proveli vikend? – radosno pita Zaklina.

– Ja sam slikala – kaže Mila.

– Ja sam išla kod bake na selo – radosno kaže Milica koja je ponovo u nekim šarenim bojama.

– Mi smo išli u igraonicu – kaže David, a Darko ga pogleda kao da mu poručuje da nije beba.

– Zaključujem da ste se svi odlično proveli. Hoćemo li da slikamo? – upitam i oni klimnu glavom. Lepo se rasporede na svoja mesta i čekaju svoj zadatak.

– Vaša tema danas je cveće. Bilo kakvo cveće. Kako god da zamišljate, vi naslikajte. Čak iako to cveće ne postoji, vi ga naslikate – klimnu glavom i bace se na svoj zadatak.

– Jako lepo – idem redom i gledam. Tako dobro slikaju. Svako na svoj način i to mi se mnogo dopada.

– Telefon – Žaklina me pogleda i pruža mi telefon.

– Halo – odmaknem se malo, pa se javim.

– Jesi u stanu? – pita me Vuk i ja odmaknem glavom. Saberem se i shvatim da on nije ovde pored mene i ne može da me vidi.

– Nisam, zašto? – odgovorim mu.

– Mislio sam da dođem po tebe i da odemo na ručak. Tamo bismo mogli da razgovaramo o detaljima.

– Pošalji mi adresu i dolazim.

– Šaljem ti – kaže i prekine poziv. Pa bar znam da nije odustao. Kako je sinoć otišao i nije mi se javio jutros, smatrala sam da je odustao.

– Deco, nažalost ja vas sada napuštam. Moram da idem, ali vi imate tako dobro društvo. Radovi su odlični. Završavajte ih i družite se sa Žaklinom i Tanjom – sve ih redom pomazim po glavicama i krenem prema Tanji i Žaklini.

– Obećavam, cele sledeće nedelje vas menjam – kažem im, a one mi samo mahnu. Pošaljem im poljubac i uđem u svoj auto. Pogledam koja je adresa i nagazim na gas. Parkiram se ispred restorana i uđem unutra.

– Ovuda – konobar mi pokaže rukom i ja zbunjena krenem za njim. Izađemo na terasu i ugledam Vuka za stolom.

– Hvala Vam – zahvalim se konobaru i od ode. Priđem stolu i zbunjeno sednem. Tako je lepo ovde. Blagi vetar se njiše i prija mi.

– Šta je ovo? – kroz smeh ga pitam.

– Želeo sam da budemo sami, a ovde je mnogo lepo. Pogledaj kako grad izgleda tako sićušno. Kao da mi vladamo njime – okrenem glavu i stvarno se sve vidi odavde.

– Naručio sam ti vino. Nisam hteo hranu jer ne znam šta voliš – naravno da ne znaš, kako bi znao?

– Ovako. Napravio sam neka pravila. Prećićemo ih zajedno i videti šta ti ne odgovara. Dodaćeš neko svoje pravilo i toga ćemo se držati – kakva pravila? O čemu priča ovaj čovek? I ovako sam zbunjena u vezi svega ovoga, a on samo dodatno zbunjuje.

– Gledaš me bledo. Izvoli – pruža mi papir i ja krenem da čitam.

– Prvo pravilo. Kada Sofija pronađe sebi odgovarajućeg partnera, ja, Vuk sam dužan da joj dam razvod – završim i klimnem glavom. O ovome smo se dogovorili.

– Drugo pravilo. Sofija ne sme da prevari Vuka – molim?

– A Vuk sme da prevari Sofiju? – podrugljivo pitam, a on samo klimne glavom.

– Objasni – nervozno malo glasnije viknem. Ne razumem, on može, a ja ne mogu? E, pa ne može tako.

– Kako ja da nađem dobru parterku kada ne mogu da spavam sa njom? – opušteno me pita.

– Šta to mene briga. Ako ti možeš, onda mogu i ja – prkosno završim i prekrstim ruke.

– Dobro, dodaj tu da smemo međusobno da se varamo – smoreno kaže i ja uzmem hemijsku i dodam.

– Treće pravilo. Nećemo upoznavati i mešati svoje porodice – klimnem glavom. Ovo je prihvatljivo.

– Sada ti dodaj još koje pravilo, ako želiš – kaže mi Vuk kada završim sa trećim pravilom.

– Nećeš pušiti u stanu – kao iz topa ispalim. Mrzim miris cigareta i mrzim da gledam kako se truje.

– Kako to? – namršteno pita.

– Lepo. Kada ti se puši, izađi iz stana i tamo puši – dodam to na listi pravila.

– To je sve? – upita i ja klimnem glavom.

– Sada ćemo da ručamo, pa idemo da ti pokažem nešto.

– Šta? – uzbuđeno pitam.

– Strpi se malo – namigne i pozove konobara.