Savršena noć

25. Deo

Stignem ispred zgrade i ugasim auto. Potrčim prema liftu i pritisnem nekoliko puta. Brzo uđem unutra kada se otvori i jedva čekam da stigne. Imam neki loš osećaj u vezi svega ovoga. Nešto se desilo. Nešto jako bitno, a ja ne znam šta je to. Nadam se samo da je Vuk u stanu i da je dobro. Napokon se lift otvori i potrčim pa se nađem ispred stana. Brzo uđem u stan i tama me obuhvati. Svetlo ne gori, mrak je u celom stanu. Ni jedan zvuk ne dopire, pa je pomalo jezivo. Naježim se cela i onda se trgnem. Upalim svetlo i uđem u dnevnom boravku. Diksi dotrči do mene, a ja se sagnem te je pomazim. Uhvati me za pantalonu i blago povuče.

– Nije sad vreme za igru – kažem joj i pokušam da se setim gde je mogao da ode. Kako da ga nađem? Posle onog telefonskog poziva samo je otišao. Nije se nikome javio, niti se pozdravio. Nešto veoma ozbiljno je u pitanju.

– Šta je, mala? – Diksi me povuče za pantalonu i onda krene prema spavaćoj sobi. Polako krenem za njom. Mrak je i ovde. Krenem da upalim svetlo da bih videla zbog čega me je to dovela ovde.

– Ne pali svetlo – tih, hrapavi glas se začuje. Na momenat se trgnem i uplašim, a onda shvatim da je to Vuk.

– Jesi dobro? – bojažljivo pitam dok idem prema lampi. Uključim je i ugledam Vuka kako sedi na podu sobe. Zuri u jednu tačku na zidu i izgleda izbezumljeno.

– Vuče – pozovem ga, ali on ne reaguje. Strah mi se uvukao u kosti. Počela sam da drhtim i grlo mi se suši. Zašto ne reaguje?

– Plašiš me, molim te, reci nešto – priznam mu, i on se okrene prema meni te me pogleda. Izgleda...umorno. Oči mu mu crvene kao da će svakog trenutka zaplakati.

– Da pozovem nekoga? Vojina? Danijelu? Šta da radim? – bespomoćno pitam, a on odmahne glavom.

– Možeš li da sedneš pored mene? – tiho kaže i ja brzo sednem na pod pored njega. Ćuti on, ćutim ja. Sedimo na podu i ništa ne progovaramo. Izgubio se. Ko zna gde su mu sada misli odletele. Mnogo je daleko, a ja to ne smem da dozvolim. Popnem se u njegovo krilo te ga zagrlim. Nežno prelazim rukama kroz njegovo kosu kao da ga smirujem. Tek posle nekoliko trenutaka obavije ruke oko mene i jako me stegne. Niko ništa ne progovora. Svako je u svojim mislima. Ko zna koliko dugo smo tako sedeli. Možda nekoliko minuta, a možda nekoliko sati. Ne znam.

– Hoćeš li da mi ispričaš o čemu se radi? Zašto si tako pobegao posle onog poziva? Naravno, ako želiš – malo se odmaknem od njega da bih ga pogledala. Klimne glavom i krene da se igra da mojim prstima.

– Već nekoliko meseci tragam za svojom majkom – kaže i zastane. Majkom? Ne razumem.

– Za Danijelo? – zbunjeno pitam, a on odmahne glavom.

– Danijela i Siniša nisu moji pravi roditelji. Usvojili su me. Pričao sam ti da me je otac uvukao u sve ono loše. Majka je otišla. Tačnije, on mi je to utuvio u glavu. Nikada nije otišla. Sve vreme je bila u podrumu. Zaključana i bez ičega – izbezumljeno gledam u njega i pokušam da svarim sve informacije.

– Danijela i Siniša su me našli prebijenog ispred kuće. Ne sećam se jasno svega, ali znam da je bila zima. On me je terao da prodajem nešto po ulici i taj dan nisam doneo toliko para koliko je on želeo. Pretukao me je i izbacio napolje. Još uvek imam ožiljke od njegovih batina – ciknem i brzo prekrijem rukom usta. Kako je mogao takvo nešto da uradi? Bio je malo dete koje nije krivo ni za šta.

– Prestani da plačeš – povisi malo glas na mene i onda nežno palcem izbriše suze koje su izašle iz očiju.

– Najgore od svega je to što sam nju mrzeo. Prezirao sam je. Tako jako, da se nikada nisam zapitao kako je njoj bilo. Nikada je nisam potražio, sve do pre dva meseca. Ne znam zašto, samo sam krenuo da je tražim – slegne ramenima i pogleda negde iza mene. Udahne duboko, a ja mu spustim nežan poljubac u teme.

– Mrtva je. Poziv koji sam dobio je bio o tome. Našli su je pretučenu i silovanu u našem podrumu. Gad se iživljavao nad njom ko zna koliko dugo – besno zareži, a ja se zaledim. Tako mnogo stvari, dešavanja i informacija. Ne znam kako da reagujem, šta da mu kažem. Krenem da ustanem i da donesem vodu, a on me uhvati za ruku i razočarano pogleda.

– Ideš? Naravno da ćeš otići. Posle ovoga svako bi otišao. Idi kod njega. Andrej je savršen. Fin, kulturan, voli životinje, nema manu, poklanja ti cveće i sve te glupe sitnice koje tebi znače. Šta ću tebi ja sa tonom mana? – zbunjeno ga pogledam. Zar je mislio da ću posle ovog da odem od njega? Naravno da neću, ne znam da li ću ikad imati hrabrosti da ga ostavim i odem.

– Izvoli – pružim mu vodu i vratim se u njegovo krilo.

– Ne ideš? – skupi obrve i pogleda me. Odmahnem glavom i prođem rukom kroz njegovu kosu.

– Tu sam – prošaputam, a on klimne glavom. Podigne pogled i zagleda se u mene. Uhvati me za glavu, i nežno, kao da sam od stakla poljubi.

– Hoćemo da spavamo? – pitam ga i ustanem sa poda. Pružim mu ruku i onda se zavučem ispod prekrivača. Skine pantalone i košulju sa sebe, pa uđe u krevet i stavi svoju glavu na moje grudi. Uvučem ruku u njegovu kosu i nežno prelazim kroz nju. Treba mu san, a ovo će ga, nadam se, uspavati.

Za moje nestrpljive, ali jedinstvene dame.
Izvolite, očekujem opširno mišljenje, ipak se saznalo dosta toga.
Ljuubim vas sve! 😊❤❤