Savršena noć

30. Deo

– Anja, ne trči – viknem iz kuhinje kada začujem kako trči.

– Ja gladna – dotrči u kuhinju i onda osetim da se zalepila za moju nogu. Usmerim pogled prem njoj, pa je podignem u svoje naručje.

– Stvarno? – kroz smehe je pitam. Klimne glavom, a ja krenem da je ljubim po licu. Zakikoće se i onda me zagrli rukama oko vrata. Za ovo malo vreme koje smo provele zajedno, mnogo sam je zavolela. Mislim da ne bih mogla da zamislim početak dana bez nje i njene vike. Još bolje sam shvatila da je ista Vuk. U mnogim situacijama se ponaša kao on. Na primer, juče je htela da idemo u park, a napolju je padala kiša. Lepo sam joj objasnila da ne možemo da idemo napolje jer će se razboleti, a ona je prekrstila ruke i skupila obrve. Onda se ceo dan durila i nije razgovara sa mnom. Baš kao i Vuk. Naljutio se i otišao. Nema ga već treći dan. Polako počinjem da brinem za njega, ali ne želim da paničim. Sačekaću još malo i ako upali telefon, biće super, a ako ne upali, moraću da odem u policijsku stanicu da prijavim njegov nestanak.

– Diksi – vrisne Anja i ja se okrenem. Diksi je ušla u kuhinju, a Anja ispružila ruke prema njoj. Spustim je na pod te ona krene da puzi prema Diksi.

– Pazi da te ne ugrize – kažem, a ona ne mari. Iako je Diksi pregledana i vakcinisana, znam da kada je Anja malo gnjavi da može da je ugrize.

– Telefon – vikne Anja, pa potrči u dnevnu sobu po njega.

– Ne trči – po ko zna koji put je opomenem. Uzmem telefon od nje i javim se.

– Gde si, mala? Šta radiš? – začujem Ajin glas sa druge strane i nasmejem se.

– Tu sam, kuvam supu. Šta ti radiš? Kako si, kako je beba? – osećaj griže savesti me preplavi. Ona je trudna, a ja se nisam udostoljila ni da je pozovem da pitam kako je. Mnogo mi je krivo zbog toga, ali Vuk me skroz izludeo.

– Diksi je gladna! – vikne Anja te me povuče za ruku.

– Sačekaj, mila – pomazim je po kosi i onda ugasim ringlu. Uključim telefon na zvučnik, a Anju uzmem u naručje.

– Sofija? Jesi tu?

– Tu sam, pričaj – zajedno sa Anjom sednem na stolicu i uzmem da je hranim dok je telefon pored mene uključen na zvučnik.

– Hoćeš doći kod mene? Dosadno mi je.

– Hoću. Krećem za nekih desetak minuta. Želiš li nešto da ti kupim? – naravno da ću otići kod Aje i naravno da će Anja poći sa mnom. Nemam nikakvu nameru da je skrivam. Ona polako postaje moje dete, a svoje dete ne skrivam od očiju javnosti.

– Sladoled i kiseli krastavčiće – kaže te mi spusti slušalicu.

– A gde idemo? – radosno me pogleda Anja.

– Kod moje sestre. Naravno, ako želiš – poljubim je u teme. Ne želim ni na šta da je silim. Ići ćemo tamo gde ona želi i raditi ono što njoj prija.

– Želim – vrisne radosno i zatapše rukama.

– A da pojedeš još malo? – pokušavam da je ubedim da pojede još. Svega nekoliko kašika supe je uzela i to je sve.

– Nisam gladna, ali Diksi jeste – nasmeši se i pokaže rukom na Diksi. Klimnem glavom, pa ustanem. Dohvatim hranu za pse i pružim Anji. Obožava da hrani Diksi i radi to na svakih dva sata. Čim se njena činija sa hranom isprazni, ona je dopuni.

– Idemo? – dođem do nje, a ona klimne glavom. Uzmem je u naručje, pokupim njenu jaknicu i svoju torbu pa krenemo.

– Ljubavi, znamo li mi gde idemo? – pogledam u retrovizor, a Anja uveliko spava. Nasmejem se i uzmem telefon da pozovem Aju. Krenula sam, a ne znam gde treba da idem.

– Jesi kod mame? – pitam Aju kada se javi na telefon.

– Jao, pa ja ti nisam rekla. Mi smo se svi skupili u jednoj vikendici. Sad ću da ti pošaljem adresu – kaže šta je imala i spusti mi slušalicu. Uvek sam ja njoj spuštala slušalicu, a sada ona meni.

...

Uđem u dvorište jedne lepe vikendice i ugasim auto. Oko nas je šuma. Vikendica je udaljena od grada i izgleda kao pravo mesto za odmor.

– Jesmo stigli? – pita me Anja, a ja se cimnem.

– Mala prevarantkinjo. Ja sam mislila da ti spavaš – okrenem se prema njoj, a ona se samo nasmeje.

– Hoćemo? – pitam je i ona klimne glavom. Izađem iz auta pa je izvadim iz sedišta. Obgrli me oko vrata i radoznalo pređe pogledom preko vikendice.

– O, stigla si – iz vikendice izađe Vojin i zbunjeno pogleda prema Anji. Ona odmah obori glavu i zagnjuri je u moj vrat. Pomazim je po leđima i prostreljim Vojina pogledom.

– Mlada damo, čast mi je da te upoznam – pruži ruku Anji, a ona podigne glavu i nasmeši mu se.

– Ima li ovde zečeva? – prasnem u smeh kada ovo pita.

– Pa, pokušaćemo da nađemo neki – namigne joj i onda je uzme od mene.

– Sofija? – Aja izađe i krene prema meni. Potrčim joj u zagrljalj i jako je stegnem. Sve mi se nakupilo, a ona je oduvek bila ta koja me je spašavala od svega.

– Jesi dobro? Ko je dete? – pita me i ja se odmaknem od nje.

– Objasniću sve – udahnem duboko i spremim se na razgovor.

– Idemo mi da pečemo roštilj – mahne mi Vojin i ode do roštilja zajedno sa Anjom.

– Sedi – povučem stolicu te pokažem rukom Aji da sedi.

– Usvojila sam Anju i živimo zajedno – slegnem ramenima.

– A Vuk? Svi koji su bili ua stolom onu noć shvatili su da se između vas nešto dešava. Jednostavno se razumete bez reči, a to je nešto što nemaju parovi koji su zajedno po dvadeset godina – krenem da se smejem, a ona me zabrinuto pogleda.

– Nema ga. Ko zna gde je otišao. Ne javlja se, toliko puta sam ga zvala. Samo se nadam da je dobro. Plašim se, Aja. Ako se ne pojavi do uveče, prijaviću nestanak policiji – priznam naglas ono što me muči. Plašim se da mu se nešto loše nije dogodilo.

– Voliš ga – zaprepašćeno je pogledam. Volim ga? Kako to?

– Brineš se za njega. Znaš šta voli. Poznaješ ga bolje od svih. Šta je to nego ljubav? – ustane i ode prema Vojinu. Volim ga? Da li ga volim?