Savršena noć

22. Deo

Otvorim sanjive oči i zevnem. Okrenem se na drugu stanu, pa primetim da je krevet onakav kakav je bio sinoć. Vuka nema, a krevet nie ni dotakao. Šta je sad ovo? Ustanem i potrčim prema dnevnoj sobi. Nema ga ni tamo. Pogledom pređem po prostoriji ne bi li negde videla njegov telefon, ali telefona nema. To znači da je otišao negde. Ili da je sinoć otišao pa se nije ni vraćao. Frknem i uđem u kuhinju. Pritisnem prokleri aparat za kafu i sačekam. Kroz prozor se probijaju zraci sunčeve toplote i koliko mogu da vidim, baš je lepo vreme.

– A meni kafa? – cimnem se na Vukov glas i prospem kafu na sebe. Ni jednom je nisam ni probala. Samo što sam je uzela, odmah sam je prosula.

– Au – krenem da tresem majicu na koju sam prosula kafu. Izgleda da sam se dobro opekla.

– Lakše je da skineš majicu – kaže i pruža mi majicu koja se nalazi u njegovoj ruci. Skinem moju i obučem njegovu majicu.

– Otkud ti? – prekrstim ruke i zbunjeno ga pogledam. Zar nije on otišao negde? Sinoć nije spavao pored mene, znači da je negde otišao.

– Kako otkud ja? Pa živim ovde – prođe pored mene i pritisne dugme na aparatu da skuva sebi kafu.

– Nisi spavao sinoć ovde – kratko kažem i otvorim frižider. Zapavo nisam gladna. Frižider sam otvorila iz nervoze.

– A na to misliš. Nisam, nisam. Vratio sam se pre petnaest minuta – ležerno prekrsti ruke i pogleda me pobednički. Da li on to namerno radi? Ozbiljno? Samo odmahnem glavom i izađem iz kuhinje. Imam želju da ga tresnem tiganjem po glavi. Tako bi mi prijalo to. Ali neću uraditi to. Otići ću u azil. Da, životinje su bolje od ljudi. Usvojiću malog, slatkog psa i šetaću onda njime po parku. Super ideja. Potrčim prema sobi i na brzinu se obučem. Kratka, bela, lepršava haljina i sandale na potpeticu su pun pogodak. Pustim kosu i uzmem naočare.

– Ideš negde? – pita me Vuk kada me ugleda. Srkne kafu i prođe pogledom po mom telu.

– Imam neke obaveze, ćao – mahnem mu i izađem iz stana. Uđem u lift i iskoristim trenutak dok se on spusti na prizemlje da potražim Andrejov broj. Koliko sam provela vremena u njegovom društvu, čini mi se da je baš zabavan. Prija mi njegovo društvo i to je to. Izvadim papirić i izađem iz lifta. Uđem u svoj auto, pa pozovem ovaj broj.

– Halo – javi se Andrej.

– Ćao, ja sam Sofija. Volela bih da vidim sve te životinje. Jesi li slobodan danas? – telefon uključim na zvučnik i uplalim auto.

– Jesam, šaljem ti adresu i čekam te tamo. Malo je udaljen od grada, ali mislim da ćeš se snaći.

– Važi, samo mi pošalji adresu – kažem i sačekam adresu. Stigne mi poruka i ja se zaputim prema azilu. Posle pola sata vožnje, ugledam veliku tablu na kojoj piše: "Umesto da kupujete, možete da udomite i da spasete nečiji život". Nasmejem se, pa parkiram auto.

– Stigla si – pojavi se Andrej i poljubi me u obraz. Nasmešim se i on me povede prema azilu. Ovde je tako lepo. Velika površina zemlje je prekrivena kućicama za pse. Ono što mi se naviše sviđa je to da su životinje slobodne. Vidim da su pušeni iz kućica i da se igraju.

– Pušteni su? – okrenem se prema njemu i pitam ga.

– Ne svi, samo oni što su sto posto sigurni po okolinu. Postoje psi koji su malo opasniji i oni su u kućicama – razumno klimnem glavom.

– Kao što možeš da vidiš, nije bas najbolje sve sređeno. Moram da kupim nove kućice, ove su postale ružne – pokaže mi na kućice sa kojih se oljuštila farba.

– Zašto? Možeš da ih ofarbaš i biće super. Ja mogu da ti pomognem u tome.

– Stvarno? – iznenađeno pita, a ja klimnem glavom.

– Super. Hvala ti puno – nasmeje se.

– Predstavljam ti našeg najmlađeg člana – dođemo do najmanje kućiće i pokaže mi na psa kojeg sam sinoć videla na njegovom telefonu. Izgleda lepo, ali ranjivo. Kao da pre nego što je došla ovde ništa nije jela. Mršava je i primetim da je i izudarana.

– Želim je – bez razmišljanja kažem.

– Jesi sigurna? – pita me, a ja klimnem glavom. Uzeću je i potrudiću se da lepo ozdravi. Iako sam sigurna da će Vuk poludeti, baš me briga.