Savršena noć

9. Deo

Uđem u sobu i bacim se na krevet. Tako sam umorna. Zbunjena. Glava mi je u haosu. Čovek ne želi da mi da razvod. Udala sam se za njega, a ne znam ništa o njemu. Dobro, znam samo da je veoma hladan, da se nikada ne smeje onako široko i da je seks mašina. O, znam i da je Vojinov brat, ali nemaju isto prezime. Život mi postaje jebena, španska serija.

– Zašto nemaš aparat za kafu? – u sobu upadne Vuk.

– Šta? – ustanem sa kreveta i zbunjeno ga pogledam.

– Aparat za kafu. Zašto nemaš? – skoro pa nervozno upita.

– Zato što mi nije potreban – slegnem ramdnima.

– Zašto si još uvek ovde? Rekla sam ti da sam umorna i da nemam snage za tebe. Ni u kakvom smislu. Razumeš? – prođem rukom kroz kosu i prekrstim ruke.

– Moramo da razgovaramo, treba da ti dam tvoju dokumentaciju, a pije mi se kafa. Kako sad da pijem kafu? – lupnem se po glavi kada začujem šta govori.

– Jesi li ti lud?! Kome ja govorim da ne želim ništa od tebe? Slušaš li ti mene ili samo radiš kako ti želiš? – besno ga upitam i krenem da ga udaram po grudima.

– Izađi! Odmah da si napustio moj stan. Izađi – guram ga svom snagom, a on ni da se makne.

– Idi i ostavi me na miru – lupam rukama po njegovom grudima koliko god mogu. Uhvati me za glavu i prisloni svoje usne na moje. U trenu se nađem pribijena između zida i njegovog tela, a ruke mi drži iznad glave. Gricne me za donju usnu i blago je povuče.

– Sada kada si se smirila, možemo već drugačije da se sporazumemo – odmakne se od mene i izađe iz sobe. Duboko udahnem, pa izdahnem. Šta se, dođavola, upravo dogodilo? Ah, pa prišao mi je i poljubio me, pa sam ja zaboravila na svoj zdrav razumem. Glupača sam. Lupnem se po čelu i izađem iz sobe.

– Šta je sve to? – pitam Vuka, jer na stolu, u dnevnom boravku, papiri su na sve strane. Mnogo papira.

– Ovo je nešto o čemu sam hteo da razgovaramo – pokaže na sve te papire.

– Zato mi treba kafa – prevrnem očima i odem u kuhinju da skuvam kafu jer gospodin se rodio sa aparatom za kafu i ne zna kako se kafa bez aparata kuva.

– Koju kafu želiš? – viknem iz kuhinje.

– Šta nudiš? – upita.

– Imam nes i običnu tursku – govorim dok palim ringlu i stavljam čezbu sa vodom da se kuva.

– Meni ona koja je jača – vikne, a ja prevrnem očima. Skuvam njemu običnu, a sebi nes. Ipak, ne želim da me strefi šlog.

– O čemu želiš da pričamo? – stavim kafe na sto i sednem preko puta njega.

– O dosta tome, ali da počnemo sa dokumentacijom – pruža mi neku kovertu i ja je otvorim. Unutra se nalazi lična karta, zdravstvena knjižica, pasoš i vozačka dozvola na prezimenu Dimitrijević.

– Ne – kratko kažem i vratim mu kovertu. On me samo pogleda, ali ništa ne prokomentariše.

– Idemo dalje – pruža mi neke ključeve.

– Šta ću sa ovim? – podignem ključeve i mahnem njima.

– Ključevi su od stana – kratko kaže.

– Onda imaš ključeve od vikendice, pa ključeve od garaže. U garaži imaš nekoliko automobila, pa uzmi koji želiš – pruža mi još neke ključeve.

– Ovo su neke šife, ali to sada nije toliko bitno – kaže i pogleda me.

– Jesi li ti normalan? – smireno ga pitam.

– Šta će meni sve ovo? Stvarno misliš da ću prihvatiti ovu budalaštinu? – prođem rukom kroz kosu.

– Prihvatila ili ne, tako ti je. Ništa ne možeš da uradiš kako bi nešto promenila – zavali se u stolicu i srkne kafu.

– Kako to da se ti prezivaš Dimitijević, a Vojin Arsić? Muljaš nešto? – setim se da ga pitam za prezime. Na njegovom licu primetim kako se smračio. Istina, nije kao da se pre nekoliko trenutaka smejao, ali vidi se razlika.

– To je duga priča – kratko kaže.

– Imam vremena – uzmem kafu i pogledam ga.

– Nemamo istog oca – nervozno prođe nekoliko puta po bradi.

– Objasni to malo bolje, ništa nisam razumela – zbunjeno mu kažem.

– Moj otac je pijanica i švaler. Čovek je sve pare trošio na piće, pa kada bi došao kući umislio bi da smo moja majka i ja vreće za udaranje. Često bi dovodio nekoliko žena kući i jebao se sa njima nama pred oči. Kada sam imao desetak godina, uvukao me je u sve to. Zajedno smo se kockali, trošili pare i jebali. Moju majku više nije tukao, jer nije bila tu. Pobegla je i ostavila me samog sa njim – završi monolog i besno ustane.

– Jesi li sada zadovoljna? – besno pita i pojuri pa izađe iz stane, zalupajući vratima tako da probudi sve u zgradi. Šta se upravo desilo?