Savršena noć

24. Deo

– To stvorenje neće živeti zajedno sa mnom – Vuk uđe u dnevni boravak i pokaže prstom na Diksi koja leži na sofi. Ona podigne glavu i počne da laje na njega.

– Pusti ga, curo. Priča u praznom. Neću ja tebe ostaviti – nežno je pomazim po leđima i ona prestane da laje. Ustane i spusti glavu na moje krilo.

– Sofija, ne može – odmahne glavom.

– Nisam ništa ni rekla. Kasnije ću spakovati svoje stvari i odneti ih u svoj stan – slegnem ramenima i premestim pogled na Diksi.

– Čekaj, jesam li dobro razumeo? Spremna si zbog tog malog smrada da odeš od mene? Jesi li ozbiljna? – iznenađemo me pogleda.

– Da, dobro si razumeo. Rekla sam, ako ona ode, otići ću i ja. Ne znam šta tu nije jasno – slegnem ramenima, a on se uhvati za glavu.

– Ne... – krene nešto da kaže, ali ga prekine zvuk mog telefona. Dohvatim ga sa stola i javim se – Aja je trudna – čim je javim, ispali Stana kao iz topa.

– Molim? Kako? – zbunjeno pitam. Nisam je nešto puno zvala, ali smo se dopisivale i ništa mi nije rekla.

– Trebam da ti objašnjavam postupak?

– Pobogu, naravno da ne. Samo sam iznenađena. Dete je Vojinovo?

– Naravno. Ajde, dođi. Svakog trenutka treba da dođe – kaže i spusti mi slušalicu.

– Koje dete? – pita me Vuk, a ja ga pogledam izbezumljeno.

– Postaćeš stric – glasno počnem da se smejem. Postaću tetka. Čuvaću malu, slatku bebu.

– O čemu pričaš? – zbunjeni Vuk pogleda u mene kao da nisam normalna.

– Aja je trudna. Postaćeš stric, a ja tetka – objasnim mu, a on se nasmeje onim svojim polu osmehom.

– Ajde, idemo. Svakog trenutka trebaju da stignu – kažem Vuku i pokažem mu rukom da krene.

– Kako da idemo zajedno? Posumnjaće nešto – spamenim se i raspoloženje mi opadne. Naravno da ne želi da ga neko vidi zajedno sa mnom. Zaboga, zar se pravila krše? Bila bi velika sramota kada bi otišli zajedno. Ne može to, ukaljaće svoj ugled.

– Aha, dobro. Ja idem – klimnem glavom i uzmem svoju torbu.

– Curo, budi dobra. Nemoj praviti neke probleme – pomazim Diksi i izađem iz stane ne pogledavši Vuka. Udahnem, pa izdahnem. Smiri se, Sofija. Ne može ti niko pokvariti raspoloženje. Postaćeš tetka po treći put. To su sjajne vesti. Smiri se.

Kada se smirim i dođem sebi, uđem u auto pa se zaputim prema izdvojenom delu grada. Tamo žive moji roditelji i tamo će doći Aja. Nagazim na gas, naravno prekoračila sam dozvoljenu brzinu, ali mi to sada nije bitno. Ubrzo stignem ispred kuće svojih roditelja i istrčim brzo iz auta.

– Kada treba da stigne? – brzo pitam Stanu.

– Još malo. Dođi da te zagrlim, nisam te videla ne pamtim kada – moja majka me privuče u zagrljalj.

– Dođi ovamo – povuče me za ruku i odvede prema nekoj grupi ljudi.

– Da te upoznam. Danijela, ovo je moja srednja ćerka Sofija. Dete, ovo je Vojinova majka – skamenim se kada mi predstavi Vukovu majku. Kako? Šta ona radi ovde?

– Drago mi je – pruža mi ruku i ja je prihvatim. Prepoznala me je sa zabave, ali nije ništa rekla.

– Danijela, imaš još jednog sina? – pita je moja majka.

– Da, Vuka. Treba svakog trenutka da dođe, zvala sam ga – odgovori Danijela gledajući u mene. Pročistim grlo i okrenem se prema svojoj majci.

– Ništa mi nije jasno. Zar Vojin nije oženjen? Kako si se upoznala sa Vojinovim roditeljima? – zbunjeno pitam Stanu, a ona se nasmeje. Ne mogu ništa da shvatim, a žena se opušteno smeje.

– Videla sam Danijelu jednom u novinama, pa danas na ulici. Malo sam je napala i onda mi je ona objasnila da Vojin nikada nije bio oženjen – objasni mi Stana, a ja samo klimnem glavom.

– Gde je tata? – nigde ga nisam videla, pa mi je to malo čudno.

– Peče prase zajedno sa Vojinovim ocem. Evo, stigli su trubači – šta je ovo? Baš su se sprijateljili. Stana poleti prema trubačima i oni, naravno, odmah krenu da sviraju. Danijela uzme neku krpu i krene njome na maše.

– Stigli su! Svirajte njima – od nekud se stvori moj otac i vikne trubačima kada ugleda Baneta, muža moje sestre Lane, kako ulazi u dvorište. Svi krenemo prema kolima da se pozdravimo sa njima i red je predugačak.

– Dođi, dođi – nekako stignem do Aje i zagrlim je jako. Onda povučem u zagrljalj i Lenu i tako se grlimo još nekoliko trenutaka.

– Gde su deca? – pitam Lanu kada se svi pozdrave sa njima i onda sednemo za sto.

– Ostavila sam ih kod Banetove majke – kaže i ja klimnem glavom.

– Kako si? Je l' imaš mučnine – pogledam u Aju i doslovno sija. Dobila je neki čudan sjaj u očima.

– Malo me beba muči, ali ništa strašno – spusti ruku na svoj stomak i ja se nasmejem.

– Toliko ljudi su pozvali – Aja odmahne glavom gledajući u ljude kako se vesele.

– Takvi su oni. Gde je Vojin? Nisam se pozdravila sa njim – kažem, a ona mi pokaže rukom prema trubačima. Ugledam ga malo dalje od nas kako zajedno sa Vukom pije neku rakiju iz flaše. Naravno da Vuk pije, pa on obožava da se truje. Za razliku od nebitnih dana, ovaj danas je veoma bitan, tako da je normalno da pije. Pogledi nam se sretnu i on mi se nasmeši. Naravno da ne kao svi normalni ljudi, već samo polu osmehom. Sklonim pogled od njega, ipak nije želeo da nas vide zajedno.

– Ti i Vuk? O čemu se tu radi? – pita me Lana, a ja udahnem.

– Ukratko, udala sam se za njega i živimo zajedno. Nema tu nikakvih emocija, već samo seks. To je to – kažem, a ona klimne glavom.

– Sada ćemo postaviti da se jede – glasno vikne Stana kada prestane muzika.

– Sofija, jesi li upoznala Vuka? – zagrli nas sve tri Stana i pita me. Jao meni. Samo odmahnem glavom, a ona cokne.

– Ne može tako. Vuče, sine, dođi ovamo, mlađi si – kaže Stana i svi se nasmeju. Vuk sa ozbiljnim izrazom lica dođe do nas.

– Sofija ovo je Vuk, Vuče ovo je Sofija – upozna nas kao da se nas dvoje ne poznajemo. Pružim mu ruku i nasmešim se.

– Sada ovako. Lano pređi pored Baneta, Aja pored Vojina. Opio se skroz, bolje je da malo jede – raspoređuje moja majka ko će gde da sedi.

– Komšije će za drugi sto, a za ovaj će samo porodica – klimnemo glavom na Stanine reči.

– Vuče, hoće li ti biti problem da sedneš pored Sofije? – pita ga, a on odmahne glavom i sedne pored mene.

– Prijatno svima – poruči nam majka kada postave hranu na sto. Uzmem parče mesa i stavim u svoj tanjir. Odrežem komadić i stavim u usta. Lepo je i dovoljno slano, ali Vuku neće biti dovoljno. Jer sve što je meni dovoljno slano, njemu treba još malo soli. Dohvatim so i pružim mu. Klimne mi glavom i uzme pa posoli. Pogledam u svoj tanjir i tamo ugledam kožicu. Nasmejem se pa usmerim pogled na Vuka. Ima ozbiljan izraz lica i bez reči jede, ali znam da mi je on stavio kožicu u tanjir. Verovatno je primetio da sam tražila i nisam mogla da nađem. Štipnem ga za ruku i on se okrene. Pogledi nam se sretnu. Zahvalno mu se nasmešim, a on sa onim polu osmehom, klimne glavom.

Začujem kako Lana kašlje i ja odmaknem pogled sa njegovog. Nadam se da nisu primetili sve one poktrete.

– Izvinite – Vuk se izvini kada mu zazvoni telefon i ustane od stola. Pogledom ga isprstim i pogledam kako šeta gore, dole. Nešto se desilo. Po njegovim pokretima, shvatim da se nešto desilo. Ugasi telefon i sedne u auto, pa ode. Bacim pogled da vidim šta se radi za stolom i svi pričaju međusobno. Polako ustanem i iskradem se. Uđem u svoj auto pa otkucam Aji poruku.

– Izvini, otišla sam. Sutra ću doći kod tebe i iskupiću se. Morala sam da odem – pročitam poruku i pošaljem. Nagazim na gas i krenem prema stanu. Samo se nadam da je tamo, jer ako nije, ko zna kako ću ga pronaći.