Savršena noć

19. Deo

– Ma daj. Pusti me da se spremim. I kada su doneli ove stvari kad im nisam dala ključ? – blago odgurnem Vuka od sebe da bih se spremila. Jutro, kada sam se probudila, u sobi sam videla nekoliko kofera sa mojim stvarima. Sada pokušavam da se spremim i da odem u atelje, ali ne mogu jer me Vuk sprečava.

– Sinoć kada si zaspala – uhvati me za struk i privuče sebi. Lagano mi prelazi usnama po vratu dok mi jednom rukom mrsi kosu.

– Zar nemaš ti neke obaveze sad? – kroz smeh pitam i okrenem se prema njemu. U tom momentu zazvoni njegov telefon.

– Eto, prizvala si obaveze. Ja lepo hteo da malo uživam sa svojom ženicom, a ti prizvala obaveze – presavijem se u struku i glasno počnem da se smejem.

– Halo, Ana – javi se na telefon i ja prestanem da se smejem. Ana? Ko je Ana?

– Danas? Ne znam, moram da proverim svoj raspored – zatane i namršti se. Savije ruku i pogleda na sat.

– Super, može. Vidimo se onda večeras – prekine poziv i ponovo pogleda na sat kao da računa koliko ima vremena. Večeras? Gde to ide večeras?

– Ideš negde? – sasvim normalno i smireno upitam dok nameštam minđušu.
Tako nezainteresovano sam ga pitala, kao da se u meni ne kuva i izjeda gde on ide.

– Na posao – kratko kaže i obuče sako. Onaj opušteni Vuk od pre nekoliko trenutaka je nestao. Od njega nije ostalo ni traga. Sada je predamnom hladan, grub i odsutan Vuk. Kao da je onaj šašavi Vuk i ovaj grub Vuk dve različite osobe. Zašto tako brzo menja raspoloženje? Šta se sad desilo?

– Ja ću otići u atelje – klimne glavom i izađe iz sobe. Naravno, šta njega zanima gde ću ja otići. Njemu je najbitnije da dobije ono zbog čega smo se dogovorili. Tada je opušten, a kasnije se ponaša kao da se ništa nije dogodilo.

Uzmem torbu i izađem iz stana. Uđem u svoj auto, pa se zaputim do atelja. Ubrzo stignem jer nije bilo gužve.

– Šta si uradila? – čim kročim u atelje, Žaklina ustane i brzo mi priđe. Zabrinuto me pogleda, a ja se zbunim.

– Šta? Nisam ništa uradila. Zašto me tako gledaš? – prođem pored nje i sednem na stolicu ispred platna.

– Garant se nešto desilo – Žaklina tvrdi.

– Je l' dolaze deca danas? – ponadam se da će biti tu i da neću ceo dan misliti na Vuka i gde to on ide večeras. Plus ko je Ana?

– Ne dolaze – kaže Tanja i pruži mi kafu. Zahvalno joj klimnem glavom i pogledam u belo platno.

– Trebali bi da zakažemo izložbu. Imaš li neke slike? – okrenem se i pogledam u Žaklinu. Podigla je jednu obrvu i tačno zna da nemam slike, ali želi da joj se otvorim.

– Nemam. Glava mi je u haosu. Nećemo ništa zakazivati bar još mesec dana – klimne glavom i priđe pa me zagrli.

– Ako želiš da razgovaraš, tu sam – nasmejem se i zagrlim je. Naporna je, dosadna i pomalo luda, ali je uvek tu kada mi zatreba. Baš kao i Tanja.

– I ja sam tu – zagrli me i Tanja.

– Sad te ostavljamo. Tu smo, ali ti nećemo ometati – kaže Tanja i klimnem glavom. Okrenem se prema platnu i uzmem četkicu. Uključim muziku na malom zvučniku i prepustim se svojoj prvoj ljubavi.

...

– Dođavola, tako je dobra! – cimnem se ispustim četkicu iz ruke.

– Uplašila si me – isključim muziku i okrenem se prema Žaklini.

– Jesi pogledala tu sliku? – pita me, a ja odmahnem glavom. Postoji neko pravilo koje sam ja sebi odredila, a to je da nikada ne gledam ono što sam naslikala dok ne završim skroz. Ponekad zamišljam kako želim da nešto izgleda i onda to samo prenesem na platno, a nekad se samo prepustim bojama bez ikakve ideje.

– Šta čekaš? Pogledaj – naredi mi i ja pogledam u sliku.

– Au – u pozadini začujem Tanju, ali ne mogu da se okrenem. Ostala sam bez reči. Kako sam ja ovo naslikala? Kada god bih se prepustila bojama bez ideje u glavi, ispalo je dobro, ali ovo sada. Nemam reči. Na sredini platna se nalazi žena u dugoj crvenoj haljini savijenog vrata prema čoveku u crnom odelu. On je posesivno drži oko struka i gleda je u oči.

– Sigurno ima veze sa onim tvojim – namigne mi Žaklina i podseti na njega, o i na Anu.

– Što se mrštiš? – pita me Tanja i ja slegnem ramenima.

– Pošto nećeš ništa da nam kažeš, da krenemo? Mrak je pao – pogledam kroz prozor i stvarno se mrak spustio.

– Ajmo – ustanem i uzmem torbu pa izađemo iz atelja.

– Hoćemo da odemo na neko piće? – predomislim se kada dođem do auta pa se okrenem prema njima. Kako sam jutros čula, Vuk će otići da se vidi sa nekom Anom. Bolje mi je da budem sa Žaklinom i Tanjom i onda neću razmišljati o tome ko je ta Ana.

– Ajmo – kažu u isti glas i sednemo u moj auto.

– Otvorio se neki nov kafić. Pričaju da je sjajan. Vozi tamo – naredi mi Žaklina i ja klimnem glavom.