Savršena noć

1. Deo

Uđemo u salu gde se održava zabava i priđemo stolu za kojim stoji stariji bračni par zajedno sa Vojinom i Ajom.

– Pa gde si ti? Sada treba da nazdravimo, istina, Vojin ponovo odlazi, ali bar se setio da dođe malo da nas poseti – žena se obrati Vuku tužnim, ali uzbudljivim glasom.

– Tu sam – hladno joj odgovori.

– A ko je mlada dama? – pogleda u mene i nasmeši mi se.

– Sofija, Ajina sestra, drago mi je – pružim joj ruku i lažno joj se nasmešim. Skroz sam zbunjena i ne znam šta da radim. Trebaju mi odgovori na neka pitanja, a njih nemam jer sam na sve zaboravila kada me je poljubio.

– Danijela, majka ovih ludaka – kroz smeh kaže i pokaže na Vojina i Vuka.

– Vuče, kako to da dolazite iz istog pravca? Ima li nešto što mi ne znamo? – radoznalo, puna ushićenja, upita.

– Majko, ne mešaj se u moj privatan život. To je moja stvar – obrusi joj, a ona ignoriše i prevrne očima.

– Da nazdravimo za Vojinov dolazak, iako opet odlazi – Danijela i njen suprug izađu na neku binu.

– Šta se dešava, jesi li dobro? – Aja me uhvati za ruku i odvuče malo dalje od ljudi, i zabrinuto me upita.

– Sve ću ti objasniti, ali ne sada. Ne mogu sad – klimne glavom.

– Poznaješ ga? – upita, a ja klimnem glavom. Naravno da ga ne poznajem, ne znam ko je ni šta je. Samo znam da sam provela svoju savršenu noć sa njim, sećam se dela gde mi je prišao u glupu, i znam da se odlično ljubi, ništa više. Ali poznajem ga, zar ne?

– Sada smo slobodni, da pobegnemo? – Vojin priđe Aji i upita je.

– Ne mogu da ostavim Sofiju.

– Sofija ide sa mnom, tako da bez brige – od nekud se stvori Vuk i kaže, a Aja se besno okrene prema njemu.

– Ja tebe ne poznajem i naravno da neću dopustiti da odvedeš negde moju sestru – Aja besno vikne na Vuka.

– Da li je dovoljno to što je moja supruga, da budeš bez brige? – ravnodušno je upita, a ja umalo da se onesvestim. Dođavola, šta ovaj momak izmišlja?

– Prestanite. Svi. Aja, biću dobro, a ti Vuče, prestani da se ponašaš kao da sam tvoje vlasništvo – viknem malo glasnije nego što sam planirala.

– Idi sa Vojinom, zvaću te sutra – kažem i okrenem leđa, pa izađem iz hotela. Guši me sve ovo. Ništa mi nije jasno, zbunjena sam. Kako može da kaže da sam njegova žena? Čista glupost.

– Hajde – Vuk kaže i povuče me ka crnom autu. Bez reči sednemo i krenemo prema negde.

– Hoćeš mi objasniti neke stvari? – nervozno upitam.

– Kasnije – hladno kaže ne pogledajući me. Dobro, kasnije. I to mora jednom da bude. Ućim i ne progovorim više ni reč dok mi se razne misli vrte u glavi. Dođavola, šta ako je neki manijak? Pogledam ga, ali ne izgleda kao manijak. Da, bravo Sofija, ti sigurno znaš kako manijaci izgledaju.

– Stigli smo – trgnem se na njegov glas i udarim glavom o prozor.

– Au – zakukam i uhvatim se za bolno mesto.

– Jesi dobro? – približi mi se i pogleda me u oči. Pročistim grlo i klimnem glavom.

– Hajde – kaže mi i izađe iz kola. Pratim ga i uđemo u neku zgradu. Uhvatimo lift i pritisne broj dvadeset tri. Toliko misli mi se vrte u glavi da ne mogu sve ni da ih pohvatam. Začujem zaključavanje vrata i trgnem se. U Vukom stanu se nalazimo. Sećam se ovog stana. Ovde smo bili one noći koje se ja ne sećam, ali se sećam stana jer sam pobegla odavde.

– Hoćeš... – ne stignem da završim rečenicu jer Vuk nasrne na mene i grubo me pribije za zid. Provučem ruke kroz njegovu oštru kosu i privučem ga još više sebi. Začujem pucanje tkanine i ubrzo ostanem bez ičega.

– Dođavola – vrisnem kada me uhvati ispod dupeta i podigne tako da obavijem noge oko njegovog struka. Naglo nekako povučem njegovu košulju i dugmići se razbeže na sve strane. Osetim mekani dušek ispod sebe i otvorim oči posmatajući ga kako skida preostalo odeće sa sebe. Izvije kut usne u osmeh kads primeti da posmatram.

– Očigledno je da ću morati više da te umori u slučaju da pomisliš opet da pobegneš – legne preko mene i prošaputa mi tiho na uho.
_________________________________________

Srećan Dan zaljubljenih svima, volite se  svaki dan, a ne samo danas. 😊❤