Savršena noć

26. Deo

Jutro je odavno svanulo, a Vuk još uvek spava. On uvek ustaje u cik zore, danas se to nije desilo. Očigledno je da postoji veliki problem, zapravo postoji ozbiljan problem. Krivio je svoju majku doslovno za sve, a ona je za celo vreme bila u zaključana u podrumu. Ja sam skoro celu noć bila budna, jedva da sam sastavila dva sata sna. Sinoć sam ga posmatra kako spava kao malo dete. On jeste dete. Dete kome nije dozvoljeno da proživi svoje detinjstvo. Dete koje ni od koga nije dobijao ljubav, on zapravo ne zna šta je to ljubav. Dete koje je izraslo u pravog čoveka sa ledenim srcem. Dok sam ga posmatrala, shvatila sam sve ovo i došla do zaključka, tačnije cilja. Neću se odvojiti od njega sve dok me ne otera. I tada neću otići. Nateraću ga da se smeje i pokazaću mu da ume da voli.

Iz dubokih misli prekine me zvuk mog telefona. Ispružim se, toliko koliko mi je dozvoljeno jer je Vukova glava na mom stomaku, pa dohvatim telefon sa natkazne pored glave.

– Halo – tiho se javim da ne bih probudila Vuka.

– Kako si? Jesi li se snašla sa Diksi? – progovori Andrej sa druge strane linije.

– Dobro sam. Super sam se snašla, evo je tu pored mene – pogledam u Diksi koja leži ispod Vukovih nogu. Stalno ide ka Vuku, kao da je magnetima privlači. Vuk se promeškolji i otvori oči.

– Važi, zvao sam samo da vidim kako si. Svrati malo da se ispričamo.

– Hoću, svratiću. Vidimo se – zbrzam razgovor i ugasim telefon. Pogledam u Vuka te mu se nasmešim.

– Tvoj dragi ranom zorom – hrapavim glasom kaže dok se igra sa mojim prstima na ruci.

– Nećemo o tome. Kako si? – prođem rukom kroz njegovu kosu i nasmejem se kada zatvori oči i izdahne vazduh iz svojih pluća.

– Ja baš želim o tome. Jesi li spavala sa njim? – podigne mi majicu i poljubi mi stomak.

– Tek si se probudio, a već se prepiremo. Šta je ovo? – umorno izdahnem. Ne želim da pričam o Andreju i da se svađam sa Vukom. Želim da mi kaže kako je, šta će sada da uradi, ali ne, on očigleno namerno beži od te teme.

– Zar je problem što želim da znam da li me je moja žena prevarila? – opušteno kaže. Kako je tako opušten? Sinoć se doslovno raspadao, a sada se pravi da se ništa nije desilo.

– Ti si prvi počeo i ti si prvo mene prevario, ali nećemo o tome – glupo je da pričamo sada o nama. To je mnogo glupo. Bolje da mi je rekao nešto o tome kako se oseća.

– Aha, baš tako – klimne glavom i krene da ustane, ali ga ja povučem nazad na sebe. Nasmešim mu se i poljubim ga u teme.

– Čemu ovo? – zbunjeno me pita dok se još uvek nalazi iznad mene.

– Samo sam želela da poljubim svog supruga – slegnem ramenima, a on se namršti.

– Sofija, ni slučajno da me nisi sažaljivala. U kurac, znao sam da nisam trebao da ti ispričam – ozbiljno kaže i onda opsuje pa ustane.

– Ne sažaljevam te – ustanem za njim i zagrlim ga rukama oko struka. Spustim glavu na njegova leđa, pa udahnem njegov opijajuću miris.

– Hvala ti – smireno kaže. Polako krene da se okreće prema meni i obgrli me rukama.

– Koliko je sati? Trebao sam još juče da organizujem sahranu – seti se i onda pogleda na sat.

– Sredila sam ja – tiho kažem, a on se namršti.

– Dok si sinoć spavao, pozvala sam i sredila. Je l' se ljutiš? – procedim kroz zube.

– Šta bih ja bez tebe? – uhvati me za bradu i podigne je tako da nam se pogledi susretnu. Blago mi se nasmeši i onda me nežno poljubi u čelo. Kratak, nežan poljubac je poremetio sve u meni. Jedna velika knedla skupila mi se u grlu i sprečava me da gutam. Od tog poljubca suze su mi krenule na oči. Nikad me niko nije tako poljubio.

– Hoćeš li poći sa mnom na sahranu? – tiho pita dok me gleda u oči. Klimnem glavom i on olakšavaljuće izdahne. Nije želeo da razgovara o ovome. Teško mu je, ali mnogo dobro to krije.

– Trebali bi sada da krenemo – kaže, ali me još uvek grli.

– Idemo? – pitam i on klimne glavom.

...

Već sat vremena stojimo na groblju. Oko nas je malo ljudi, svega nekoliko žena i muškaraca. Sveštenik čita ono što treba, a mi nemo slušamo. Čuje se poneki jecaj od neke žene koja stoji u redu pored nas i to je sve. Vuk nije pustio ni jednu jedinu suzu, a ko zna šta se to krije iza tamnih, crnih naočara. Sve vreme me drži za ruku i igra se sa mojim prstima. Ni na trenutak nisam se odvojila od njega, a i da sam to htela, on mi ne bi dopustio.

– Hvala Vam – zahvali se svešteniku kada završi i pruža mu ruku. Sveštenik klimne glavom i ode. Ljudi krenu da nam prilaze i da izjavljuju saučešće.

– Jesi li dobro, sinko? – poslednja žena, kojoj se i dalje slivaju suze niz lice, pita Vuka.

– Dobro sam, Suzana. Hvala ti što si mi javila za moju majku – pruži joj ruku i stisne je.

– Znam da nije ni vreme ni mesto, ali hoćeš li me upoznati sa devojkom? Držiš je uz sebe kao da ti život zavisi od nje – kroz blagi osmeh kaže.

– Sofija je moja supruga. Suzana je naša prva komšinica – bez pardona kaže i ja se na trenutak zaledim, ali se brzo priberem i pružim ruku ženi.

– Drago mi je. Imam nešto važno da ti kažem, zbog toga sam i pitala ko je devojka. Hoćeš ovde da razgovaramo ili da odemo kod mene? – pita ga Suzana, a on izdahne.

– Ajmo kod tebe – klimne glavom Suzani i zajedno krenemo prema njenoj kući.