Savršena noć

4. Deo

Prstima lupam po volanu u ritmu muzike dok čekam na semaforu da prođe crveno svetlo. Pola sata posle odlazka dece iz ateljea, krenula sam kući. Začujem neki glas, tačnije kao neki vrisak. Pogledam levo, ali nema nikog. Sve je pusto. Mrki mrak je napolju i svega nekoliko automobila je na ukicama.

Verovatno mi se pričinjava. Podignem pogled ka semaforu i vidim da je zeleno. Stisnem glas, ali opet začujem vrisak i onda naglo zakočim pa otvorim vrata da vidim šta se dešava i ko vrišti. U trenutku se zaledim i samo nepomično stojim gledajući u scenu ispred mene, a onda shvatim da mu možda nije ostalo mnogo vremena i brzo mu priđem i proverim puls. Slabo, ali kuca. Uzmem dečaka u naručje i unesem ga na zadnje sedište. Brzo uđem u auto i nagazim gas.

– Treba nam pomoć – vrisnem kada dođem do bolnice. Prema nama potrči nekoliko doktora i preuzmu dečaka. Sestra me uhvati za ruku i blago povuče u bolnicu.

– Možete da nam objasnite šta se dogodilo? – upita me sestra i uzima svesku da zapiše šta se desilo. Klimnem glavom i drhtavim rukama prođem kroz kosu.

– Stajala sam na semaforu i čekala. Čula sam vrisak i pogledala kroz prozor okrećajući se na levu stranu, ali nikog nije bilo. Mislila sam da mi se pričinjava, ali sam onda opet čula i odlučila sam da izađem iz auta. Nekoliko metara od mene i ulice, dečak je ležao prebijen. Prebacila sam ga u auto i dovezla ovde – okrenem se na levu stranu i primetim da je stigla i policija koja je zapisala sve što sam rekla.

– U redu. Uzeli smo Vašu izajvu, ali morate sačekati ovde sve dok se dečak ne probudi. Potpišite, molim Vas – obrati mi se stariji policajac i pruža hemijsku da se potpišem. Nažvrljam svoj potpis i sednem na stolicu u čekaonici. Naslonim glavu na zid i zatvorim oči.

– Ona mi je pretukla dete! Zahtevam da je odmah privedete – trgnem se iz sna i ispred sebe ugledam ženu kako stoji pored policajca i pokazuje rukom prema meni.

– Šta se dešava? – ustanem sa stolice i zbunjeno ih upitam.

– Dok ste spavali dečak se probudio i tvrdi da ste Vi ta koja ga je prebila – lepo mi objasni stariji policajac.

– Molim? Naravno da nisam prebila dete. Samo sam želela da ga spasem – zatečen sam. Ne razumem šta se dešava i kako sam ja njega potukla. Dođavola, šta je ovo?

– Stvarno? – upita mlađi policajac i ja klimnem glavom.

– To nas uopšte ne zanima šta ti govoriš. Roditelji i dečak tvrde da si to ti. Polazi u stanicu – pogledam ga u čudu i bez reči krenem. Stavi mi lisice na ruke i ugura u policijsko auto.

Pogledam u svoje ruke koje su sputavane lisicama i nije mi jasno kako sam došla do ovde. Pomogla sam detetu, a oni tvrde da sam ga ja prebila i zbog nečeg što nisam uradila, završiću u zatvoru mrtva gladna. Super. Ne može biti bolje.

– Izlazi – izvuče me iz auta i povuče u policijsku stanicu.

– Izvoli, nadam se da će ti biti udobno – otključa mi vrata samice i uđem iza rešetaka. Nasmeje se, okrene i ode. Obgrlim se rukama jer je ovde gladno, a ja na sebi imam samo majicu. Okrenem se oko sebe u nadi da ću pronaći nešto s čime mogu da se ugrejem, ali nema ništa. Sednem na jednu klupicu i podignem noge na nju pa zatvorim oči.

– Otključaj – trgnrm se na oštar muški glas i ugledam, kako onaj policajac koji me je priveo, otključava ćeliju.

– Zbog ovoga ću se postarati da nikads više ne ubučeš policajsku uniformu – negde se začuje Vukov glas i ja ustanem.

– Vuče? – zbunim se kada ga ugledam kako ulazi u ćeliju.

– Jesi dobro? – priđe mi i skenira me od glave do pete da se uveri da nemam neku povredu.

– Jesam, a šta ti radiš ovde? – radoznalo upitam.

– Posle ćemo pričati, dođi — uhvati me za ruku i izađemo sa ovog hladnog mesta.

– U kurac, ledena si – glasno opsuje i skine svoj sako i obgrli me njime.

– Trebam li da dam neku izjavu? – samo tako izađemo iz stanice i uđemo u njegov auto.

– Ne, to će sve završiti advokat – upali grejanje i dohvati neku kesu sa zadnjeg sedišta.

– Šta je to? – radoznalo upitam kada mi pruži kesu.

– Hrana. Smatrao sam da ćeš biti gladna – ozarim se kada pomene hranu i otvorim kesu te navalim na hranu.