Savršena noć

29. Deo

– Dobar dan, volela bih da razgovaram sa direktorkom, ako je to moguće – nasmešim se mladoj sekretarici.

– Naravno, sačekajte da Vas najavim – klimnem glavom te pogledam kroz prozor. Deca, različiteg utrasta, trče po dvorištu i igraju se. Jedni se dobacuju loptom, drugi igraju žmurke dok treći šetaju po dvorištu. Svi oni rade nešto drugačije, a sve ih povezuje jedna stvar. U domu su i pate za boljim životom. Prepušteni su na milost i nemilost ljudima iz doma. Svaki put kada neko dođe u dom da usvoji dete, oni sa ushićenjem očekuju da će oni biti ti koji će dobiti novi život. Takođe postoji i ona druga starana koja ne želi da ode iz doma. U domu je stekla prijatelje i ove ljude smatra porodicom.

– Možete da uđete – iz misli me prekine glas sekretarice. Zahvalno klimnem glavom i udahnem dukobo pre neko što uđem u kancelariju.

– Dobar dan, ja sam Sofija Dimitrijević – pružim ruku ozbiljnoj starijoj ženi koja je očigledno direktorka doma.

– Dobar dan, direktorka Isidora Sekulić – strogim tonom me pozdravi i pokaže rukom da sednem.

– Pošto nemam mnogo vremena, bilo bi dobro da odmah pređemo na stvar. O čemu ste želeli da razgovaramo? – namesti svoje naočare za vid. Prekrsti ruke i nezainteresovano me pogleda.

– Pre nekoliko dana je ovde došla jedna devojčica. Ona ima negde oko dve godine i preziva se Dimitrijević – shvatim da joj je ovo privuklo pažnju jer me je pogledala sa jednom podignutom obrvom.

– Vi ste joj neki rod? Prezivate se isto – uzme crnu svesku sa stola i krene da je prelistava.

– Može se reći da jesam. Tačnije, udata sam za njenog brata. Želela bih da usvojim dete – odlučno kaže, a ona se podsmehne.

– Sada? Gde ste bili sve ovo vreme? – ljuto me pita gledajući u mene preko vrha naočara.

– Ni ja, ni suprug nismo bili tu. Bili smo van zemlje, on je ostao tamo, a ja sam došla čim sam čula šta se desilo – smislim laž u trenutku i kažem.

– U redu. Dajte mi Vaše dokumente – zatraži i ja izvadim dokumente sa prezimenom Dimitrijević. Dva sata sam ih tražila i jedva sam ih našla.

– Dobro. Sada će da Vam dovedu devojčicu. Ovo su njeni dokumenti, a ovo su papiri koje trebate da popunite – pruža mi prvo devojčicine dokumente i iskoristim trenutak da vidim kako se zove devojčica. Anja Dimitrijević.

– Anja, dođi da upoznaš ovu tetu – pozove je direktorka kada uđe u kancelariju. Prekršenih ruku i ljutitog pogleda podseća na Vuka. Ne, ne podseća. Ona je ista Vuk. Njen pogled...je isti.

– Anja – ustanem sa stolice i polako krenem prema njoj. Sagnem se da bih bila u istoj ravni sa njom i pružim joj ruku. Približi mi se i malenom ručicom uhvati moj lančić.

– Želiš ga? – klimne glavom i ja skinem lančić te ga zakačim za njen vrat. Nasmeši mi se i toplina mi prođe telom. Zatrči se ka meni i ja je uhvatim u naručje pa podignem.

– Kada budete popunili te papire donesite ih – kaže mi direktorka.

– U redu, hvala Vam – pozdravim je i izađem iz kancelarije.

– Šta ćemo sada da radimo? Želiš li da odemo na sladoled? – spustim Anju na pod i uhvatim je za ruku.

– Da! Želim sladoled – radosno cikne, a ja se glasno nasmejem.

– Dobro, idemo na sladoled – došli do do auta i onda se setim da nemam sedište za decu. Moram to da kupim. Ustvari, nemam ništa što treba deci.

– Želiš li malo da prošetamo? Možemo da ručamo pa onda da pojedemo sladoled i posle da kupimo neke igračke. Želiš? – pomazim je po glavici i nasmešim joj se. Jao, koliko liči na Vuka. Jao, teško meni kada dođem kući. Vuk će biti tako besan, ali neću sada o tome da razmišljam.

– Želim! – krenemo polako da šetamo i ona se posle nekog vremena umori, ali nije htela to da prizna. Onda sam je uzela u ruke i rekla da će tako moći bolje da vidi koji sladoled želi da jede. Naravno, nije se bunila.

– Ajmo ovde da sednemo – pokažem joj na baštu jednog restorana. Sednem i satavim nju u svoje krilo. Ubrzo je došao konobar i naručila sam hranu.

...

– Još malo, molim te – pokušavam da nateram Anju da pojede još koji zalogaj hrane, ali ona ne želi. Nije pojela skoro ništa, mnogo je mršava. Moram se pobrinuti da bolje jede.

– Dobro, onda ćemo sladoled? – upitam i pozovem konobara.

– Ne mogu, boli me stomak – tužno kaže, a ja je zabrinuto pogledam. Da nije nešto ozbiljno?

– Hvala Vam – platim konobaru i onda uzmem Anju u ruke.

– Boli te mnogo? – pitam, a ona odmahne glavom. Zagrli me rukama oko vrata i obori glavu na moje rame. Umorna je, što znači da ću brzo otići samo da kupim sedište i malo odeće za nju. Dok sam to sve radila, ona je čvrsto spavala. Već je pao mrak, a ja tek sada stižem ispred zgrade. Parkiram auto i uzmem Anju u naručje. Nervoza me pomalo hvata. Znam, sada će Vuk pobesneti, ali ne znam kako da mu objasnim da je ona samo malo dete. Uđem u stan i miris hrane mi se uvuče u nos.

– Da li je to moja žena napokon stigla? – začujem Vukov glas iz kuhinje. Jednom rukom bacim torbu i onda spustim Anju na sofu u dnevnom boravku.

– Spremio sam nam večer... – zastane i shvatila sam da je video Anju.

– Šta je to? Reci mi da nisi to uradila – okrenem se prema njemu, a on me strelja pogledom. Dođavola, baš se naljutio.

– Uradila sam. Ona je samo malo dete i nije kriva ni za šta – priđem mu i krenem da ga uhvatim za ruku, ali mi ne dozvoli. Odmakne se od mene i uhvati se za glavu. Rukama udari nekoliko puta sam sebe kao da ne može da veruje šta pričam.

– I ti si me izdala, super – podigne pogled, a meni dođe da vrisnem. U meni se probudi osećaj krivice kada ugledam kako me tužno pogleda. Krenem prema njemu, a on se on se okrene te izađe iz stana. Začujem jako lupanje vratima, što znači da je otišao. Umorno sednem pored Anje i nasmejem se. Bezbrižno spava. Nije ona ni za šta kriva. Potrudiću se da ima lepo detinjstvo, a Vuk...
Pa nadam se da će promeniti mišljenje i vratiti se što pre kući.