Savršena noć

3. Deo

– Hej – polako uđem u Ajinu sobu i zagrlim je. Obori glavu na moje rame i jako me stegne. Prelazim rukamo po njenim leđima kako bih je umirila.

– Jesi dobro? – odmaknem njenu glavu sa mog ramena i pogledam je. Izgleda...slomljeno. Dođavola, Vojin je ubitačan po nju.

– Jesam, samo sam se zaljubila u oženjrnog muškarca, ali nije to ništa. Dešava se to skoro svakog dana – ironično se nasmeje, a je zagrlim i poljubim u obraz.

– Možda bi trebala da saslušaš njegovu priču? – kažem, a ona samo klimne glavom.

– Saslušala bih ga da znam gde je. Znala sam da je otišao, ali to mi je potvrdio i Vuk jutros. Rano je ustao i jednostsvno otišao čovek da plovi sa društvom – frkne i zatvori kofer.

– Kada ti je potvrdio Vuk? – zbunjeno je pitam.

– Nakon što sam završila razgovor sa tobom Dovezao me je do kuće i rekao da je Vojin otišao – ništa ja ne razumem. Šta je radio u hotelu? Mada, nije ni bitno. Kao što sam rekla, neću mu dozvoliti da mi bude bliže od dva metra. Šta je sigurno, sigurno je.

– Šta se dešava između vas dvoje? Stvarno ste se venčali? – spusti crni kofer na pod i radoznalo upita.

– Ma ništa, lupeta čovek – odmahnem glavom, a zapravo nisam tako sigurna u svoje reči. Ništa mi nije jasno, a ne smem da se usudim ponovo da se nađemo, jer sam sigurna da ako mi piđe neće biti ništa od razgovora.

– Hm...dobro, ali znaj da ti nisam poverovala – sumnjičavo me pogleda i onda siđemo niz stepenice.

– Dušo – majka je pozove kada uđe u dnevni boravak.

– Izvini što sam vikala na tebe – tiho joj se izvini i zagrli je. Aja samo klimne glavom i obavije ruke oko Stane.

– U redu je – odalje se jedna od druge.

– Hajde, idemo da te odbacimo do aereodroma – kaže moj otac.

– Jao, ja neću moći da idem. Imam čas, dolaze mi neki novi učenici – tek sada se setim da treba da održim čad novoj grupi dece.

– Nema veze – slegne ramenima i raširi ruke pa joj potrčim u zagrljalj.

– Čuvaj se. Očigledno je da su braća veoma ubitačna – šapne mi preko nego što izađe iz kuće.

Pogledam u sat i shvatim da uveliko kasnim i zbog toga potrčim da se presvučem i uzmem torbu. Uzmem prvo što mi zapadne pod ruku i brzo navučem na sebe. Pokupim torbu u kojoj je spakovano sve što mi treba i na brzinu izađem iz kuće.

– Izvinjavam se, mnogo sam zakasnila – zadihana uđem u atelje i pogledam u decu uzrasa od nekih sedam godina.

– Da se predstavim, ja sam Sofija i obećavam da ćemo se lepo zabavljati – nasmešim im se i sednem za sto pored njih.

– Želite li da mi kažete vaša imena? – pogledam ih redom.

– Ja sam Mila – plava, sićušna devojčica probije led i kaže svoje ime.

– Ja sam Milica – za njom se javi devojčica koja na sebi ima sve moguće boje. To me nasmeje.

– Ja sam David, a ovo je moj mlađi brat Darko – David pokaže na sebe, pa na dečaka koji sedi pored njega.

– Znam sam da kažem svoje ime – pobuni se Danijel, a Darko slegne ramenima.

– Dobro društvo, hoćemo li onda da pređemo na posao? – udarim dlanom o dlan i svi klimnu glavom.

– Ovo su Tanja i Žaklina. Pretpostavljam da ste se već upoznali dok ste me čekali – one su inače postale moje jako dobre drugarice. Zaposlila sam ih čim sam završila studije i otvorila atelje. Iako tada posao nije išao, nisam ih otustila. To se kasnije i sada ispostavilo kao odlična odluka, jer sada imamo dosta učenika i mnogo dece koji dolaze na neke kursove.

– Upoznali smo se i mogu ti reči da imamo ozbiljne profesionalce i da ćemo uspeti da se uklopimo sa njima – Tanja ozbiljno kaže, pa se svi nasmejemo.

– Sada ćemo malo slikati, može? – upitam ih dok nameštam platno za slikanje da bi mogli da dohvate.

– Može – viknu svi u jedan glas i rasporede se za platno.

– Slikajte šta god da želite – dam im slobodnu temu da vidim kako baratuju četkicama i bojama. Prošetam malo između i pored njih i vidim da se zamaraju sitnicama, ali da znaju da kombinuju boje.
Što je veoma bitna stavka.

– Okrenite se prema meni da vam kažem nešto – kažem i oni ostavljalju četkice i preplašeno se okreću prema meni.

– Odlični ste – ozbiljno kažem, i oni se nasmeju.

– Super ste počeli, ali postoji nešto što mi je jedan čovek rekao u vezi umetnosti – govorim dok me oni sa zanimanjem posmatraju.

– Umetnost je nešto u čemu imate potpuno slobodu. Znači, možete da uzmem te boje i sve da ih nabacate na platno i to će ispasti super – većina klime glavom shvatajući, a Mila me pogleda kao da sam poludela.

– Ovako. Vi svi ste umetnici i vi imate potpuno kontrolu nad platnom. Nema pravila, nema zakoni po kojima slikate. Znači, samo vi, četkica i platno. Jeste li me makar malo razumeli? – kroz osmeh upitam, a oni klimnu glavom.

– Nastavite slobodno – kažem, a oni se okrenu. Pogledam u Milu i vidim da opušeno šara četkicom po platnu. Usmerim pogled na ostale i shvatim da su brzo ukapirali kako se radi.

– Društvo, došlo je vreme da idete kući. Radovi su fenomenalni. Odlični ste. Nadam se da vam se dopalo ovde kod nas i da ćete doći na naš sledeći čas – posle nekoliko sati slikanja, došli su roditelji po njih. Pomazim ih po kosi i pozdravim se sa njima. Mahnem im i vratim se u atelje.

– Šta ti je? Izgledaš kao da celu noć nisi spavala – Žaklina mi pruža šoljicu kafe i ja se osmehnem.

– O, pričaj, pričaj – uzbuđeno kaže Tanja.

– Čim skapiram sve konce i sva dešavanja, obavezno ću podeliti to sa vama – naslonim se u stolicu i ispijem kafu.