Savršena noć

16. Deo

– Halo – ustanem iz Vukovog krila kada mi zazvoni telefon i javim se.

– Šta radiš? – pita me Stana sa druge strane linije.

– Sedim. Pre nekih petnaest minuta sam se vratila iz atelja i tako. Šta vi radite? – u momentu smislim laž i kažem joj.

– Bili smo malo u bašti i tako. Dosadno nam je. Dođi sutra malo kod nas. Niko nas ne posećuje osim komšija. Da nije njih, niko nas se ne bi setio – počne da patetiše i ja prevrnem očima.

– Doći ću čim ugrabim malo vremena – kažem kako bih je umirila.

– Za rođenu majku nemaš vremena?! Dobro, dobro – uvređeno vikne i probi mi bubnu opnu. Refleksno odmaknem telefon od sebe.

– Doći ću, Stano za vikend.

– Dobro. Aj idem da pijem kafu. Čujemo se posle – prekine mi vezu i ja, po ko zna koji put, prevrnem očima.

– Tvoja majka? – Vuk ustane sa garniture i siđemo dole u prizemlje.

– Jeste. Onu noć, kada si mi pričao o svom ocu, naljutio si se na mene. Zašto? – zastanem i okrenem se prema njemu. Vilica mu se stegla i pogled je postao tamniji. Očigledno da je ovo za njega strogo zabranjena tema.

– Ne želim da pričam o tome – kratko kaže. Klimnem glavom i protrljam ruke. Više niko ništa ne progovara i nastupila je ona neugodna tišina. Šta sad da radim? Trebam li nešto da kažem? Da mu se izvinim? Ne, neću. Ništa nisam uradila da bih mu se izvinula. Svako bi pitao. Trebalo bi sada da odem. Pogledam u Vuka i vidim kako zuri u neku tačku. Jedino što se može videti na njegovom licu je hladnoća koja izbija iz njega. Ni jedna druga emocija ne može da se pričita na njegovom licu. Što ga više gledam, imam osećaj da ta hladnoća prelazi na mene. Deo po deo mene se ledi. Skrenem pogled sa njega da se ne bih cela zaledila i ustanem da se vratim u svoj stan.

– Gde ćeš? – skrene pogled sa tačke koje je posmatrao i pogled me. Momentalno se stresem od hladnoće koja izbija iz njega. Dođavola, kako to da je od jednom promenio raspoloženje?

– Ovaj...idem kući – nervozno vratim odbegli pramen kose na svoje mesto, a on isprati taj moj pokret.

– Zar se nismo dogovorili sve ono o čemu smo pričali danas? – zbunjeno pita. Klimnem glavom kao znak da smo se dogovorili.

– Mislila sam da želiš da budeš sam – izgledao je kao da se izgubio u nekom drugom svetu.

– Želim – kratko kaže i zavali se u fotelju. Uhvati se za glavu i umorno je protrlja.

– Dogovor je dogovor. Moram da se naviknem na tvoja pitanja. Inače, za pola sata mi dolaze neki prijatelji – prijatelji? Koji sad prijatelji? Kakva pitanja kada samo jedno postavila?

– Rekao si da nema upoznavanja sa porodicom. To se verovatno odnosi i na prijatelje – podsetim ga na pravilo koje je on odredio.

– Pa i nećete se upoznati. Ti možeš da odeš negde i da se malo zadržiš. Onda se vratiš i to je to – doslovno me istera iz stana samo da ne bih upoznala njegove prijatelje. Podsmehnem se i klimnem glavom.

– Dobro. Onda ja idem u kupovinu. Da, u kupovinu ću otići. Sigurno nemaš ništa u frižideru – pametno kažem. Naravno da nema ništa u frižideru. On je svetski čovek i hrani se samo po poznatim, luksuznim restoranima.

– Evo ti kartica – izvadi i svog novčanika karticu i pruža mi je. Popreko pogledam ga. Zanemarim karticu i njega, pa izađem iz stana. Duboko udahnem pa izdahnem. Opet udahnem i zadržim nekoliko sekudni, pa izdahnem. Oh. Mnogo bolje. Pogledam u sunce koje sija i izvadim naočare iz torbe pa rešim da prošetam do prodavnice. Prijaće mi čist vazduh, a i trebaće mi više vremena da odem i da se vratim. Tako da ću izbeći Vukove prijatelje. To je i želeo. Da se ne upoznam sa njima.