~Andrej pov~
Pozvao sam je opet i opet i opet, ali ni traga ni glasa od nje.
''Gde je mogla da nestane?''- šapnuo sam sebi u bradu i pogledao u Kaju koja sedi uznemireno na stolici.
''Andrej, da li si gledao tu u okolini? Možda je samo izašla da prošeta. Pametna je, ne bi otišla daleko u nepoznatom gradu...''- rekla je.
''Ja mislim da ti treba da zoveš policiju...''- rekao je Nik njen muž.
''Zovite policiju, ja idem da proverim unaokolo...''- rekao sam nervozno i uzeo sako sa stolice. Istrčao sam iz zgrade koja je uveliko bila prazna.
Nisam znao kuda je otišla, ali me pratio onaj užasno loš osećaj. Molio sam Boga da grešim, ma neka je i otišla daleko samo da joj niko nije naudio zbog mene.
Lutao sam i tražio je svugde, ali je nisam našao. Zvao sam je, ali se ni na telefon nije javljala.
Poslednji poziv, ne smem da odustanem.
''Hajde Megi javi se....''- šapnuo sam i stao nasred ulice. Gluvo je doba noći, na ulicama nema nikoga.
Odjednom sam začuo poznato zvono. Lagano sam prešao ulicu i krenuo ka izvoru zvuka. Ušao sam u jednu ulicu i zastao na prizor.
''Jebem mu...''- opsujem nesvesno te oči krenu da se pune suzama i trepere od istih. Potrčao sam ka njoj i kleknuo.
''Ljubavi... ej... pogledaj me, molim te...''- stezao sam njenu ruku i vilicu jako. Uzeo sam telefon pozvao prvo hitnu pomoć pa onda Nika.
''Našao si je?''
''Bolje da nisam. Vodi mamu i Kaju kući...''
''Šta se desilo?''
''Samo to uradi i pošalji Edmina na ulaz iza zgrade...''
''Okej...''
Smestio sam telefon u džep i pogledao u nju.
Slabašno je gledala u mene i kolutala očima jer joj nije dobro. Lagano sam je podigao uzeo je u naručje.
''Ne brini. Tu sam...''- rekao sam i krenuo ka svom autu jer hitna neće doći na vreme, previše je iskrvarila.
''Boli me... Andrej..''- sklopim oči na sekund da dođem sebi. Dođavola noge mi drhte, ispustiću je.
Najgori se scenario ostvario, a ja ne znam kako da se nosim sa tim.
''Znam... maco... proći će brzo...''- rekao sam tiho i ugledao Edmina. Nije pitao šta se dogodilo jer je sve znao unapred. Otvorio je vrata auta pa sam je ubacio nežno. Zatvorio sam vrata i grubo stegao rukama njegov sako.
''Ako ona ovo ne preživi... kunem ti se taj će.... u mukama će umreti...''
''Hoćeš da ja vozim, nisi pri svesti...''- odmahnem glavom i uletim u auto. Pogledam u njega koji mirno posmatra jer zna da ću se potruditi da budu mrtvi svi do jednog.
''Maco... nemoj da spavaš...''- rekao sam i zaputio se ka bolnici, koja je hvala Bogu, blizu.
....
Odmah su mi je na ulazu uzeli. Hteo sam da nas ne odvajaju, ali mi nisu dali da uđem sa njima. Gledala me nemoćno i bledo. Usne su joj bile modre dok je njena crna kosa bila ulepljena krvlju.
Hodao sam nervozno po hodniku i besno gledao u sve kao da ću nekoga da ubijem.
I hoću!
''Gospodine, smirite se...''
''Nemoj da me smiruješ i nestani sad malo ham?!''- izgovorim sestri koja se mota oko mene.
''Ne brinite...''- rekla je nežno i smestila ruku na moj obraz. Pogledao sam je i namrštio se. Sklonio sam njenu ruku i pogledao je zgađeno...
''Nemoj da si mi prišla opet večeras ili bilo kad. Moja verenica se bori za život, a mene savršeno ne zanimaju takve kao što si ti...''- rekao sam mirno i prišao stolici.
Nastaviće se....
