~Andrej pov~
''Andrej vidi kako ti se izgužvala kragna. Šta je sa tobom, obično vodiš računa o tome?''- u tom trenutku Magdalena uhvati moju kragnu i besno je ispravi popravljajući mi odelo.
''Rekla sam da obučeš trenerku....''- izgovori dok mama gleda u mene.
''Je l' među vama sve okej?''- upita kad Magdalena ode za Edminom u avion.
''Ne baš. Besna je celo jutro. Nisam spavao sinoć u sobi i sad je ljuta i ne veruje mi da sam spavao u radnoj sobi. Glupost znam, ali neka je malo. Smiriće se...''
''Neće. Besna je mislim da će malo da ti se inati sad...''
''Ne, molim te, samo ne njen inat! Mama ubiću se ako samo pokuša da me napravi ljubomornim jer je umislila da imam drugu!''
''Smiri se. Neće ići daleko da te prevari, ali... žena je to je donekle normalno. Znaš da mi je drago što ste tako bliski...''
Ušli smo u avion. Mama je krenula da sedne do nje jer ju je zvala, ali je dobro razumela moj pogled.
Seo sam do Magdalene i uzeo časopis. Htela je da ustane, ali sam je povukao u svoja krila.
''Andrej!''- rekla je besno i krenula da se vrpolji.
''Nikuda ne ideš...''- rekao sam i bacio časopis. Vratio sam je na svoje grudi i njene noge stegao između svojih.
''Mače moje malo...''- tepao sam joj i stezao je svojim rukama. Upoznati nju bila mi je čast. Polako je postajala centar mog sveta čak iako sam to želeo da potisnem duboko u sebe, nisam mogao.
Sa svoje trideset dve godine nisam uspeo da se otarasim misli o jednoj ženi. Jednoj jedinoj i najlepšoj.
Pomislim da sam samo želeo da joj nanesem bol, sad se kajem. Oženiću je jednog dana, a taj dan će brzo doći. Istinski ćemo se voleti i delićemo ista četiri zida sobe svaku noć, spavaće na mojim grudima i buditi se nasmejana. Svako ću joj jutro donositi jagode, znam koliko ih voli. Svako će jutro biti neparan broj kako bi ostala ona jedna koju ćemo podeliti.
Možda ćemo i decu imati, i o tome sam razmišljao, ali ima vremena. Za to uvek ima vremena, deca su najveća sreća. Nadam se da ću jednog dana iz usta malene curice čuti onu titulu veću od kraljevske, ono sićano tata. Ništa mi više ne treba. Samo da je ona tu i sve će doći na svoje.
Pogledala me i odmah se u mom stomaku stvorio onaj čudan osećaj. Onih milion leptira koji mi ne daju mira već par dana. Kada bi samo ovo njeno ledeno srce znalo kakav me osećaj preplavi svaki put kad me njene crne oči pogledaju.
Samo ja ne znam to da joj pokažem koliko god želeo. Nekada iz mene isplivaju na svetlost dana neke romantične stvari, ali to sam jednostavno ja. Ne umem uvek da ih pokažem.
Nastaviće se...
