Zauvek moja advokatica

2

Viktor je sedeo u kafiću i čekao advokata. Bar je on tako mislio. Došao je tačno na vreme. Nikada nije voleo kašnjenje i nikada nije kasnio. Uvek je bio tačan. U saobraćaju je bila velika gužva, zbog vremenskih okolnosti, a i u ovo vreme su se ljudi vraćali kući sa posla. Popodnevni špic.
Viktor je nervozno gledao u svoj rolex sat, već je 16:50h. Kasni već 20 minuta.
Taman kada je krenuo da ustane i da ode, u kafić je ušla plavokosa devojka, plavih očiju, punih usana boje trule višnje. Očekivao je jednog starkelju, kao što i uvek bude tako. Uvek su ga zastupali advokati koji su bili pred penzijom. Očekivao je jednog od takvih, a dobio nešto sasvim suprotno. Dobio je lepoticu.
Obukla se sasvim obično. Nosila je beli vumeni džemper i farmerke, crne čizme, a preko toga žutu zimsku jaknu. Imala je šminku na licu, ali jedva da se primećivala. Izgledala je obično, a tako prelepo. Gledao je u nju, kao da prvi put vidi devojku. Bio je očaran njom.
Katja se osmehnula i pružila ruku, pozdravljajući se.
- Dobar dan, izvinjavam se što kasnim, bila je gužva u saobraćaju, ne zamerite mi. Da se predstavim, ja sam Katja Petrović, advokatica. Vaš prijatelj je kontaktirao moju koleginicu, ona nije imala vremena, pa sam je ja zamenila.
Viktor je prvi put u životu bio zbunjen i uzbuđen, i to zbog jedne devojke. Pružio je ruku i poželeo da je nikada ne ispusti. Njene ruke su bile male naspram njegovih velikih, grubih i hladnih šaka, dok su njene bile male, nežne i tople.
- Dobar dan, ja sam Viktor Kuzmanović.
- Pa gde su ti papiri? - upitala je Katja, smeštajući se na stolicu.
- Evo ih, izvolite. Hoćete nešto da popijete?
- Ne, hvala.
Katja se maksimalno posvetila papirima, dok je Viktor svo vreme gledao u nju. Nije mogao da joj odoli. Nije mogao da je se zasiti.
- U redu je sve ovo, nema nikakvih problema - rekla je Katja.
- Izvinite što ste morali da dolazite, ipak je vikend.
Viktor se prvi put izvinio nekom.
- Nema potrebe da se izvinjavate, sve je u redu - rekla je Katja, ustajući sa stolice.
- Želite li da ostanete na ručku? - upitao je Viktor.
- Ne mogu, hvala. Moram da idem, žurim - slagala je Katja.
Viktor je hteo da je zgrabi za ruku i da joj naredi da sedne, ali zna da bi je to uplašilo, a to nikako ne želi. Samo je potvrdno klimnuo glavom.
- U redu, želite li da Vas ja odvezem?
- Ne, došla sam kolima.
- Dobro, ako ne možete sada, možemo nekad da izađemo negde, na kafu, ručak, večeru, šta god? - upitao je sa nadom, Viktor.
- Ne znam, ovih dana mi je baš gust raspored - opet je slagala, bilo joj je neprijatno što laže, nikada nije lagala, ali nije želela da ima bilo kakav kontakt sa ovim čovekom. Delovao joj je mračno, opasno. Imao je neku crnu auru, zračio je nekom tamom.
- Doviđenja - rekla je Katja, odlazeći.
- Doviđenja, vidimo se! - rekao je Viktor pružajući ruku, koju je Katja prihvatila i za sekund vratila nazad, nije želela da više bude u blizini ovog čoveka. A on, on je hteo da ponovo oseti njene ruke, njenu toplinu i nežnost. Iznervirao je tim "vidimo se".
Ne želi više nikada da ga vidi.
Nakon što je izašla iz kafića, Viktor je ostao razmišljajući. Nikada pre mu se nije svidela neka devojka, nje gej, imao je devojke, devojke su imale njega, ali samo na jednu noć. Nikada pre nije gledao devojku u oči. Nikada pre mu nije bilo bitno da li će mu se neka devojka osmehnuti. Osmehivale su se mnoge, ali samo radi njegovog izgleda, moći i novca, i da upadnu u njegov krevet. Imale su one njegov novac i njegovo telo, ali nisu imale ono najvažnije. Njegove misli i njegovo srce. I upravo njegove misli i njegovo srco su dobili vlasnicu, gospodaricu i kraljicu.
Katju.
Zaljubio se. To je shvatio sada, kada mu se srce ubrzalo, samo razmišljajući o plavokosoj devojci.
Iz misli ga je trgnuo konobar, pitajući ga da li mu treba nešto. Platio je račun i izašao. Dok je vozio do svoje vile, svo vreme je razmišljao o njoj. Jednostavno nije mogao da prestane.
Ali zakleo se.
Zakleo se da će ona postati njegova.
On je već njen.
Ali ona mora biti njegova, i samo njegova.

Izgleda da je zver konačno upoznala svoju lepoticu.