Zauvek moja advokatica

20

U toplom i udobnom krevetu, ležale su dve osobe. Jedna se ni jednom nije ogrešila, a druga se milion puta ogrešila. Jedna osoba je sinoć mirno zaspala, bez i jednog greha, dok je druga zaspala dodavajući na svoju listu grehova, još jedan greh. Lepotica je sinoć zaspala čistih i mirisnih ruku, dok je zver zaspala ruku obojenih u crvenu boju. Premda, svi smo mi bili po rođenju obojeni u tu boju, potom okupani i obrisani. Neki su ostali čisti, dok su se ostali ponovo obojili istom bojom, ali ta boja nija njihova, već tuđa. Njihova poprima drugačiju boju, crnu. Jedan od njih je bio i Viktor. Po svom rođenju, imao je svoju boju, ali posle nekoliko godina, obojio je svoje ruke tuđom bojom. I, ne samo ruke, već i dušu i srce. Ponekad se pitao da li on to uopšte i ima? Možda je to nestalo poput pepela. Da, bio je siguran u to, barem nekom vreme. Sve je to bilo tako dok se nije pojavila njegova lepotica, koja je njegovo srce i dušu podigla poput feniksa i oživela ga. Nastavio je on i dalje da boji svoje ruke u tu crvenu boju, ali mu duša i srce nisu ostali u jednoj boji. Poprimili su najlepše i najživlje boje, koje su se gasile samo pred neprijateljima, a pred njom poprimale još snažnije boje. Ali, ni lepotica neće ostati bezgrešna. Reći nekome da ga voliš, a da to nije istina, jeste greh. Ona će ga danas i počiniti.

Viktor se nakon svoje burne noći, provedene u skladištu, gde inače provodi mesto sa svojim neprijateljima, vratio kod svoje lepotice. Ne tako brzo, ali se ipak vratio. Istuširao se pokušavajući da skine krv sa svoje kože, iako mu se ta krv duboko urezala u mozak i postala njegova svakodnevnica, nije želeo da takav legne pored svoje lepotice i njihovu posteljinu oboji takvom bojom. Uzeo je svoj omiljeni parfem i namirisao se. Sad, kad bi ga neko pogledao, pomislio bi da je on sasvim normalan muškarac, a niko ne zna da je pre nekih sat vremena oduzeo život svom neprijatelju. Polako i sasvim tiho je prišao svojoj lepotici u krevet. Obgrlio je svojim rukama i pomirisao njenu čisti kosu. Sav onaj miris krvi je nestao čim je pomirisao vanilu. Ta slatkoća mu je davala neki mir. Sigurnost. Napolju je polako počinjalo da sviće, što je njega još više uspavljivao i sav taj prikaz ga je u potpunosti oborio. Upao je u dubok san.

Blago lupkanje po obrazima, probudilo je Viktora. Namrštivši se, obrve su mu se spojile i on je otvorio svoje crne oči. Čim je video lepoticu, njegovo lice se opustilo i poprimilo crvenu boju. Svoju ruku, koju je već držao na njenom struku, jače je stegao oko nje i privukao je bliže. Zagnjurio je svoju glavu u njenu kosu i poljubio.
- Dobro jutro, ljubavi! - još jedan poljubac je završio u njenoj kosi.
- Dobro jutro i tebi, spavalice! - nasmejala se.
- Oo, novi nadimak?
- Da, novi, koji ti baš priliči. Znaš li ti koliko ima uopšte sati? Skoro će podne, a mi još nismo ustali, a treba da okitimo jelku i kuću! - pričala je dok je držao svoje oči zatvorenima i mirisao njenu kosu. Slušao je.
- Imamo vremena! - još više je pribio uz sebe.
- Nemamo! Hajde, ustaj! - povukla ga je za ruku.
- Znaš šta? Ja ću ustati, a ti ovde lezi do mile volje! - ljutito je odjurila do kupatila, ostavljajući Viktora koji se smejao.
- Koliko te volim! - rekao je, gledajući vrata iza kojih je nestala.

- Ne tu! Tamo! - naređivala je Katja, dok je Viktor pomerao jelku s' mesta na mesto.
Jelka je zaista bila dosta visoka i dosta teška, ali Viktor ni jednom ništa nije rekao. Bio je srećan. Ovo mu je prvi put da tako nešto radi, te je stoga sve slušao.
- E, tu! Odlično! - pljesnula je rukama, poput malog deteta.
- Jel sad sve u redu? - upitao je zadihano.
Klimnula je glavom i uzela kutiju.
- Sad na red dolaze ukrasi! Uzmi ovu kutiji i izvadi ukrase!
- Razumem! - stao je u vojnički stav i vojnički je pozdravio.
Ko bi pomislio da će se jedan kriminalac ovako ponašati? On to nije mogao ni da čuje, a kamoli zamisli. A, sad se upravo tako ponaša.
Oboje su se nasmejali i krenuli u dekorisanje jelke i kuće.

Dva sata kasnije, oboje su ležali na podu. Ona spuštene glave na njegovo rame, a on spuštene glave na njenu. Oko njih je bilo nekoliko kuglica sa šljokicama, deda mrazovi i mnogobrojni drugi novogodišnji ukrasi.
- Ljubavi, jesmo li sve završili? - umorno je upitao Viktor.
- Jesmo - uzdahnula je.
Katja je ustala, dok je Viktor i dalje sedeo na podu. Podigao je glavu i pogledao je.
- Gde ćeš?
- U kuhinju. Idem nešto da zamolim Vesnu, ti budi ovde! - klimnuo je glavom.
Otrčala je do kuhinje i pogledom tražila Vesnu. Jutros, dok je bila u toploj vodi i uživala u samoći u kupatilu, skovala je plan koji će joj još više otvoriti put ka Viktorovom većem poverenju. Napraviće romantičnu večeru. Doduše, neće ona, Vesna će joj u tome pomoći, dok se ona bude sređivala. Danas je taj dan. Reći će mu ono što on toliko čeka da čuje.
,, Volim te! " - te dve reči.
Te dve reči će njega poslati u nebo, a nju u slobodu. Barem se ona tako nadala.
- Gazdarice, treba li Vam nešto? - upitala je Vesna, tihim glasom, brišući ruke od brašna. Katja je svoj pogled prebacila na nju i nasmejala se.
- Zamolila bih te nešto, ali vidim da si u velikom poslu - rekla je i videla dosta namirnica.
- Slobodno! Sada će doći Ana i Nevena, tako da će mi one pomoći. Recite!
- Zamolila bih te ako možeš da ono što budeš spremila normalno kao i uvek, postaviš na sto, ali pre toga želim da ga dekorišeš, onako romantično! - namignula je.
Vesna se nasmešila i uhvatila je za ruke.
- Želite da iznenadite gazdu? - upitala je sa velikim osmehom.
- Da, tako nekako - klimnula je glavom.
- U redu, računajte na nas.
Katja se osmehnula i klimnula glavom. Krenula je ka dnevnoj sobi, ali je u istom tom trenutku zastala.
- I, da, ako može i neki kolač. I šampanjac.
- Naravno - nasmejala se Vesna. Bilo joj je tako lepo i slatko koliko je Katja bila zbunjena. Stvarno je zavolela Katju, a ni Nevena i Ana nisu zaostajale za Vesnom. Obožavale su Katju, bila im je kao neki idol. Ali, da li će im i dalje biti idol, kada bude lagala njihovog gazdu. Da li će je tada shvatiti i voleti?