Zauvek moja advokatica

7

- Katja, brineš me! - zabrinuto je upitala Marija.
Katja je već danima izbegavala da ide na posao. Ovo joj se prvi put dešava u životu. Nikada nije izbegavala da ide u školu, a kamoli na posao. Jednostavno. Ona je volela da radi. Volela je da uvek bude u pokretu. Uvek je bila vredna, marljiva, radoholičar. A sad? Sad leži na krevetu, izvaljena kao hrčak. Doduše, dešavalo se da nije mogla biti nekad prisutna, nekad, u školi, a danas na poslu. Ali to se dešavalo samo kada bi bila bolesna. Ovih dana nije bila bolesna. Ovih dana je bila umorna. Ne od posla. Bila je umorna od Viktora. Od njega, njegovih reči, njegovih dela. Od njegovih očiju, njegovog lica, koji su je progonili u snovima i mislima. Obično, ljudi kada se zaljube u neku osobu, oni nju sanjaju, ta osoba im je u mislima. Ali ona nije bila zaljubljena  u njega. Daleko od toga. Ona ga se plašila. Ona ne zna ništa o njemu, sem imena i prezimena, a on njoj priča kako je voli i kako je zaljubljen u nju. To je samo jedna od stavki na njenoj listi, zašto ga je se plašila. Ko se još zaljubljuje u osobu, i govori joj da je voli, a da tu osobu zna svega nekoliko dana? Činilo joj se da će se  na toj njenoj listi, stavke samo povećavati. On prosto odiše takvom neko aurom. Mračnom.
Opasnom.
Danima nije ustajala iz kreveta. Marija se ozbiljno zabrinula za nju, jer poznavajući Katju, nikada je do sada nije videla ovakvu, pa čak ni kada je u PMS - u.
- Ajde, ustani, spremila sam ti onu tvoju omiljenu čorbu - rekla je, pokušavajući, da nagovori Katju da ustane iz kreveta. Katja je samo na to okrenula glavu na drugu stranu kreveta. Ćutala je i gledala u jednu tačku. Marija nije znala šta joj je. Do samo pre nekoliko dana, Katja je bila vesela, a onda iz dana u dan, je izgledala zabrinuto, začuđeno, uplašeno. Depresivno?
Da je nije uhvatila depresija? - pomislila je Marija.
Ali Katja nikada u životu nije bila tužna,a kamoli depresivna. Dobro jeste bila jednom tužna, ali to je bilo davno, još dok je bila u osnovnoj školi. Bilo je to davno... One su zajedno išle u osnovnu školu, išle su zajedno i u srednju, a i na fakultet, od malih nogu su one najbolje prijateljice. Naime, one su pošle u 1 razred osnovne škole, i jedan dečak po imenu Nikola, se zaljubio u Katju. Često joj je pisao pisma, koja je ona cepala, često je čupao za pletenice, često je ljubio u obraz. Katja se pravila da joj on smeta i često ga je odbijala, ljutila se i ignorisala njegove izlive ljubavi, ali u stvari to je njoj prijalo. Samo je Mariji pričala da je zaljubljena u Nikolu, a Marija joj je obećavala da neće nikome reći i obećala Katji još jednu stvar. Marija je obožavala da pravi frizure i plete pletenice. Često ih je Katji pravila. Obećala joj je da će ona biti njena frizerka i da će joj ona napraviti frizuru, kada se bude udavala za Nikolu. Nakon toga su se slatko dečje ismejale i nastavile priču o Nikoli. Sutradan taj isti Nikola je drugu devojčicu čupao za kosu i poljubio u obraz. Taj dan je bila tužna i od tada se više nije družila sa Nikolom. Marija je htela da ga ubije od batina, i ako je bila sićušna devojčica. Bile su obe takve. Dve palčice. Jedna plavušica, a druga brineta. Taj dan Katja i Marija su posle škole otišle u malu kućicu na drvetu, koju su jako želele, i koju su njihovi očevi napravili. Marija je svojim sićušnim ruka brisala suze koje su lile iz Katjinih prelepih plavih očiju i grlila je.
- Zašto je nju počupao za kosu i poljubio u obraz, a ne mene? Zašto mene nije? - upitala je mala Katja, trljajući oči svojim malim rukicama.
- Ima ja njega da počupam za kosu, prebiću ga, ima da se upiški u gaće - rekla je Marija. Katja je uvek bila ta koja je smirivala situaciju, dok je Marija bila buntovnica.
- Nemoj, posle će mama i tata da te grde! - rekla je Katja, štucajući od plakanja.
- Ali on mi je rasplakao najbolju drugaricu, mora da dobije po guzi!
- Nemoj, molim te, posle ćeš ti da dobiješ po guzi!
Marija je dugo razmišljala, pa progovorila.
- Dobro, ali ovo ne radim zato što se bojim za svoju guzu, već zato što si me ti zamolia da to ne uradim - rekla je, pa pružila Katji njihovu omiljenu čokoladicu, što je Katji izmamilo osmeh, na njeno malo, nežno i  uplakano lice. Jele su čokoladicu i pričale.
- Znaš šta? - rekla je Katja.
- Šta?
- Neću više da budem tužna zbog Nikole. Ne treba mi. Naći ću ja nekog drugog dečka, a on neka čupa druge  devojčice za kosu! - rekla je Katja i podignula glavu sa Marijinog ramena.
- Tako je! Šta te briga za njega!
- Ali kada se jednog dana budem udavala, za nekog drugog, ti ćeš mi napraviti frizuru.
- Hoću.
- Obećavaš?
- Obećavam!
I ponovo su se zagrlile.
Obećanje je obećanje.
Trgla se Marija iz prisećanja, i opet pogledala u Katju, koja je i dalje ležala.
- Hoćeš da ti dam onu našu omiljenu čokoladicu? - upitala je Marija.
- Zamisli i dalje je ima u prodavnicama. Juče sam je kupila. Nisi jela ništa slano, ali neće ti škoditi  jedna čokoladica, mh? Šta kažeš? - upitala je, sa nadom u očima, da će Katja progovoriti. Nakon dužeg vremena, začu se Katjin glas.
- Marija, ne mogu, hvala ti. I hvala ti što si mi spremila čorbu, i što mi nudiš čokoladicu, i što si uz mene, ali sada stvarno trebam mira - rekla je Katja, umornim glasom.
Marija je samo uzdahnula. Bilo joj je žao da je gleda takvu. Bila je ljuta što ne može ništa da uradi, a da Katji bude bolje. Samo je klimnula glavom.
- Dobro. Ako ti nešto bude trebalo, ili ako se budeš osećala loše, ako ti ne bude bilo dobro, pozovi me. Bilo kad, bilo gde. U bili koje doba dana i noći. I nemoj da mi se zahvaljuješ, tu sam za tebe. I uvek ću biti tu - rekla je i poljubila Katju u obraz.
- Vidimo se, šećeru!
- Vidimo se, ćao! - rekla je iznemoglo.
Katji se prispalo i ubrzo je utonula u san.

Viktor je bio u svojoj vili i gledao u užurbani grad. Beograd. On nikada ne spava. Napolju je bio tmuran i oblačan dan. Baš kao i njegova duša i misli. Kako je mogao da se ponaša onako prema Katji? Zašto ne može da se ponaša kao normalan čovek. Verovatno zato što ima sjebanu prošlost.
Sjeban život.
Ali da li ima sjebanu sadašnjost i budućnost?
Ne.
Da li mu je život postao lepši?
Da.
Da li je ova planeta Zemlja postala za njega lepše mesto za život?
Da.
Zbog koga?
Zbog Katje.
Njegove Katje.
Sve zbog nje.
Okrenuo se i pogledao u veliku sliku koja je bila okačena na zidu, u njegovoj dnevnoj sobi.
Zna se ko je na slici.
Ona.
Nasmejao se.
Uzeo je svoj telefon i pozvao svog čoveka.
- Da, gazda?
- Gde je ona sada?
- U stanu. Pre malo je iz njega izašla njena prijateljica Marija.
- Da li je nekud izlazila?
- Ne. Gospođa je danima u svom stanu. Ne izlazi uopšte.
- Da li još neko dolazi kod nje, osim Marije?
- Ne.
- Dobro - rekao je Viktor i prekinuo vezu.
Opet je svoj pogled vratio na njenu sliku.
- Zašto danima nikud ne izlaziš, ljubavi?
Nije je video danima. Želeo je da je vidi, da je dodirne. Zna šta će. Večeras će se ušunjati u njen stan. Uz vragolast osmeh, sipao je sebi viski i seo u fotelju, koja je bila u sredini i davala mu je odličan pogled na Katjinu veliku sliku.

Katja je i dalje spavala čvrstim snom. Uvek je imala čvrst san. Bilo je teško probuditi je, što je Viktoru u ovom trenutku dobro došlo. Polako je otključavao bravu njenog stana. Imao je kopiju ključa. Njegovi ljudi su to nabavili. Kao nekome ko je kada je imao samo 14 godina, bilo naređeno da obije bravu, i koje učen da to radi, a kasnije mnogo što šta, Viktoru ovo nije teško palo. Imao je ključ. Nije morao da obija bravu. Ali svakako i da nije imao, obio bi je, samo da bi nju video. Svašta bi on uradio za nju.
Za nju.
Zbog nje.
I umro.
I ubio.
Polako je otključao bravu i tiho ušao u stan. Tihim koracima uputio se ka dnevnoj sobi. Znao je raspored njenog stana. Nije je bilo tamo. Ni u kuhinji. Ni u kupatilu. Ni u radnoj sobi. Možda u spavaćoj? Ušao je u njenu spavaću sobu i zatekao je kako sklupčana spava. Automatski na njegovom licu se pojavio veliki osmeh. Polako joj je prišao i čučno kraj nje. Pokrio je do kraja pokrivačem. Polako ne želeći da je probudi, stavio je svoju ruku u njenu kosu. Bila je tako mekana. Poput svile. Mazio je po kosi i šaputao.
- Mnogo si mi nedostajala, znaš? - šapnuo je i po prvi put poljubio.
U obraz.
Udahnuo je njen miris. Mirisala je slatko. Na vanilu.
-Volim te. Mnogo te volim, anđele moj lepi.
- Zavolećeš me i ti, znam to. Bićemo zajedno, srećni. Večaćemo se, osnovati porodicu, imati dece. Puno dece - mazio je i zamišljeno gledao u nju.
Želeo je da okusi njene usne, ali ne želi sad. Želi to da uradi dok je svesna.
- Ti si moj spas. Moj anđeo, moj život, moja ljubav, moja svetlost.
Ostao je tako još neko vreme, mazeći je i šaputajući joj lepe reči. Znao je da ne može tu više da ostane, i ako bi on želeo tu da ostane i nikad ne ode. Nije želeo da se ona sad probudi i da se uplaši. Polako i tiho je ustao i opet je ušuškao. Još jednom je pomazio po glavi i otisnuo poljubac u njenu kosu.
- Laku noć, ljubavi. Lepo spavaj - rekao je, još jednom pogledao u nju i izašao iz sobe, a potom i iz stana.

Zver je bila zadovoljna.
Videla je svoju lepoticu.

Lepotica je spavala bezbrižnim snom.
Ali, nije znala da je zver bdila nad njom.