Zauvek moja advokatica

8

Dani su prolazili i bližila se Nova godina. Marija je odlučila da stane na put stanju u kojem se nalazila Katja. Odlučila je da danas Katju izvede napolje i da, dan provedu, šopingujući  za Novu godinu. Katja se tome i nije baš obradovala, pa je Marija morala da upotrebljava svoje načine i na kraju ubedila Katju da ide sa njom. Marija je sedela u Katjinoj dnevnoj sobi i prelistavala ženski časopis, i čekala Katju, koja se sada sprema u svojoj sobi. Katja se dogegala iz sobe, obučena u sivu sportsku trenerku i puštenoj kosi. Nije volela da vezuje kosu, sem kada bi se tuširala, umivala ili šminkala. I dalje se u njenim plavim očima, mogao videti, tužan, uplašen i zabrinut pogled. Još kao mala je imala slatke, bucmaste, crvene obraščiće, a sada ti obraščići, bili su obojeni u belu boju. Bledilo na njenom licu, zabrinuli su Mariju, te je ona pomislila kako Katji treba svež vazduh. Dobro, u Beogradu, i nije toliko svež i čist vazduh, ali i to je bolje, nego da bude po ceo dan u stanu.
- Katja, nemoj da me gledaš tako! Moraš da se trgneš malo! - rekla je Marija, gurajući Katju prema ulaznim vratima.
- Gde idemo? - upitala je nervozno Katja.
- Bliži se Nova godina, doček Nove godine, idemo u šoping!
- Jel moram i ja da idem?
- Moraš, ajde, ajde, neće ti ništa faliti ako izađeš malo iz stana. Biće ti bolje, ne možeš stalno biti u zatvorenom prostoru.
Izašle su iz stana i ušle u Marijin auto. Neprimetno, pratio ih je jedan crni džip, u kome su bila dva visoka, krupna muškarca. Jedan od te dvojice muškaraca, redovno je izveštavao svog gazdu, o kretanju plavokose devojke.

- Gde su krenule? - upitao je Viktor.
- Prema njihovom kretanju, izgleda da  idu u tržni centar.
- U redu, nastavite svoj posao! - prekinuo je vezu.
Na Viktorovom kancelarijskom stolu bili su papiri, svuda oko njega papiri, posao, samo u njegovoj glavi je bilo nešto drugo, ili bolje rečeno neko drugi.
Katja.
Upravo sada, dok je razmišljao o njoj, doneo je konačnu odluku.
Odluku, koja će promeniti sve.
Nije video Katju nekoliko dana i odlučio je da tome stane na put.
Oteće je.
Neće više biti potrebe da je prati. Uz njega će biti sigurna. Slučajno je bacio pogled na kalendar, bliži se onaj datum koji su ljudi toliko voleli, a on toliko mrzeo.
Nova godina.
31. Decembar.
Na taj 31. Decembar, davne 1990. godine, on, kao mala slatka beba, sa crnim očima i crnom kosicom, rumenih obraza od plača i hladnoće, umotan u plavo ćebence i stavljen u korpicu, ostavljen je ispred doma za nezbrinutu decu u Beogradu. Od male slatke bebe, vremenom je izrastao u nestašnog dečačića, pa u problematičnog tinejdžera, do opasnog i okrutnog kriminalca, kralja beogradskog podzemlja. Mrzeo je taj datum. A sada želi da ga ulepša. Sada želi da taj datum zavoli. I on zna ko u tome može da mu pomogne.
Ona.
Njegov anđeo.
Iskoristitiće to što su otišle u šoping i ušunjaće se opet u njen stan.
- Mislim, da je vreme, da dođeš kući. Svojoj kući. Našoj kući - rekao je, gledajući sa osmehom u njenu sliku.

Katja i Marija su hodale i razgledale izloge poznatog beogradskog tržnog centra. Dobro, nije baš da su hodale, Marija je u više navrata morala Katju vući u radnje, sve dok ih je jedan momak iz obezbeđenja nije zaustavio.
- Dobar dan, da li ima nekih problema? - upitao je visok i krupan momak. U tržnom centru je bilo toplo, te je momak bio u crnoj majici, tako da su sve pripadnice lepšeg pola, mogle jasno videti njegove jake i velike mišiće. Na nabildovane tipove, su sve padale, pa čak i njena najbolja prijateljica Marija, koja upravo balavi za ovim momkom.
- Da, sve je u najboljem redu! - rekla je Marija, i nabacila onaj njen vragolast smešak na lice. Dok je Marija flertovala sa momkom iz obezbeđenja, Katja se malo udaljila i zainteresovano počela gledati u izloge. Trudila se da ne misli na Viktora. Osetila je neki pogled na sebi, usmerila je pogled ka Mariji, misleći da je ona, ali je Marija bila preokupirana momkom, da nije imala vremena da pogleda u nešto drugo. Gledala je samo u njegovo telo, u te velike i snažne mišiće. Odmah se prisetila Viktora. Viktor je definitivno bio veći od ovog momka, veći, krupniji i snažniji. Imao je i veće mišiće. Trgla se iz razmišljanja o Viktoru, i opet usmerila pogled ka Mariji.
- Nema od nje ništa! - rekla je Katja uz osmeh. Prvi osmeh u ovih nekoliko dana.
Opet je osetila da je neko posmatra i okrenula je glavu u suprotnom smeru, ali tamo nikog nije bilo.
- Možda, samo umišljam! - rekla je, uveravajući samu sebe u to.
Prošli su minuti, a Katja je i dalje razgledala izloge.
- Gde si ti nestala, devojko? - upitala je Marija, zadihano. Izgledala je kao da je pretrčala maraton.
- Tu sam. Polako. Diši - rekla je Katja, suzdržavajući se, da, sada ovog trenutka, ne prasne u smeh. Marija je smirila svoje disanje, i nastavile su sa šopingom, ovog puta, Katja je bila veselija.
- Hoćeš da negde odemo da nešto pojedemo? - upitala je Marija.
- Može, gladna sam.
- Hvala Bogu, vratio ti se apetit. Danima te jurim po stanu da nešto jedeš - govorila je Marija, dok su išle prema restoranu, sa punim rukama kesa. Sele su u restoran i naručile hranu. Dok su njih dve sedele u restoranu, u jednoj vili su se obavljale pripreme za dolazak plavokose devojke.