Zauvek moja advokatica

14

Ostalo je još samo nekoliko dana do Nove godine. Jutra su bila jako hladna. Iako je u vili bilo toplo, Katja je bila veliki smrzutak. Odjednom je osetila hladnoću i sanjivih očiju je potražila pokrivač kako bi se bolje pokrila. Težina oko struka je sprečila da se pokrije i utopili je još više.
- ,, Šta je ovo? " - pomislila je dok je otvarala oči.
Viktorova leva ruka je jako držala za struk. Polako se okrenula ka njemu. Skoro celo njegovo lice je bilo zagnjureno u njenu kosu. Bio je obučen u poslovno odelo. Bilo je jasno da se nije presvlačio.
- ,,Šta će on ovde? - mozgala je.
Pomerila je njegovu ruku. Ni malo nežno, čim se Viktor probudio.
- Nisam znao da mi je žena karatista? - podrugljivo je upitao, dok je masirao svoje rame.
- Šalim se, ljubavi. Dobro jutro! - uhvatio je njen obraz u nameri da je poljubi, ali se ona izmakla.
- Zar ti se toliko gadim? - upitao je.
- Zar se nismo dogovorili da ćemo spavati odvojeno, kad već moram da budem u ovom kavezu? - upitala je, dok je stezala beli pokrivač.
- Odgovori mi na pitanje! - ljutito je rekao.
- Odgovori ti meni na pitanje!
- Želeo sam da spavam sinoć ovde i tačka! Odgovori mi!
- Gadiš mi se, da. Mrzim te! - ustala je i otišla u kupatilo, pritom jako zalupivši ih i zaključanih.
Viktor je ustao i prišao vratima.
- Otvori vrata!
- Ostavi me na miru, sotono!
- Otvori! - lupio je šakom.
- Aman, želim da se istuširam!
Viktor je uzdahnuo spustivši se na pod do vrata. Čuo je šuštanje vode i zagnjurio je glavu u svoje ruke.

Katja je uživala u čarima tople vode. Oduvek je obožavala opuštanje pod tušem. To joj je bilo na listi stvari koje su je opuštale. Šta da uradi kako bi se oslobodila ovog kaveza i ove zveri? Da ga ubije, definitivno nije izbor, i ako je to nekoliko puta zamišljala da uradi. Da pobegne ne može. Ali, mora da postoji neki način, neki put ka slobodi. A, ona će ga naći! Sigurna je. Koža na prstima joj se smežurala, što je značilo da se dugo zadržala. Izašla je iz tuša, umotavši se u topao i nežan peškir. Svoje telo koje je i onako bilo mekano i lepo, namazala je mlekom za telo. Vanila. Njen omiljeni miris. Još od detinjstva. Njena majka je često spremala kolače od vanile. Kako joj je sada nedostajala njena majka, njeni topli pogled, njene nežne ruke, njene lepe reči i njeni ukusni kolači. Njene plave oči koje su sada izgledale kao plutajuće more, usled nakupljanja suza, sklopila je puštajući to more da izađe iz njenih plavih dubina. Pustila je vodu u lavabou i skliznula dole. Plakala je. Svoju malu i nežnu ruku je stavila preko svojih roze usnica i tiho zajecala, ne želeći da je Viktor čuje. I baš, kada je to pomislila, čulo se ponovno kucanje na vratima.
- Ljubavi, jesi dobro? Nemoj da plačeš molim te, izvini!
- Dobro sam! - nekako je rekla, a ne zna kako. Iz koje snage je uspela ovo da kaže?
Polako je ustala i umila se hladnom vodom. Obukla se i prišla vratima. Otključala ih je i kada je otvorila vrata, susrela se sa Viktorovim leđima?
- Šta radiš ovde? Štrajkuješ? - upitala je, pokušavajući da se našali. A, sa kim se ona zapravo šali? Sa osobom koja je otela i drži zatvorenom ili se šali sa sobom, pokušavajući da svoje mentalno zdravlje održi još uvek dobrim? Ne zna ni sama.
Viktor je polako ustao i pogledao je.
- Izvini, ljubavi.
Uzdahula je.
- Viktore, ne možeš se samo tako izvinjavati kad god nešto loše uradiš, kažeš! To ne ide tako. Jedno "izvini" neće popraviti ništa. Barem kod mene.
- Dobro, ljubavi. Popraviću se. Zbog tebe.
Nije znala šta više da kaže, te se uputila ka vratima.
- Gde ćeš, ljubavi?
- Idem da jedem. Gde ću drugde? - rekla je i izašla.
Viktor je samo pognuo glavu i otišao u kupatilo.

Katja je sišla dole i susrela se sa tri predivne žene. Jednu je gledala kao svoju majku, a druge dve kao svoje mlađe sestre i prijateljice.
- Dobro jutro, devojke! - rekla je dok se smeštala za sto.
- Dobro jutro, gospođo! - uzvratile su Ana i Nevena.
Vesna je ćutala, što je Katju začudilo.
- Vesna, da li je sve u redu? - upitala je.
- Nije! Ja odavno više nisam devojka! - rekla je Vesna, pretvarajući se da joj je žao.
Katja se nasmejala.
- Vesna, ovo "dobro jutro, devojke" se odnosilo i na Vas. Vi ste prelepa i predivna žena, i dalje u top formi! - komentarisala je Katja, na šta su tri žene počele da se smeju. A, i Katja im se pridružila.
- Izvoli, dušo - Vesna joj je pružila tople uštipke i hladan jogurt.
- Vesna, ovo je predivno. Hvala ti - rekla je, dok je uživala u ukusu toplih, mekanih i povrh svega, veoma ukusnih uštipaka.
- Prijatno, dušo.
- Hajde da zajedno doručkujemo! - predložila je Katja.
- Jele smo mi, dušo.
- Sigurno? - upitala je.
- Sigurno!
- Dobro, ali sledeći put ćemo zajedno doručkovati!
- Naravno! - rekla je Vesna, a zatim svoj pogled usmerila ka vratima.
Katja je pogledala u Vesnu, a zatim i u smer u kojem je ona gledala. Na vratima je stajao Viktor, koji je svo vreme čežnjivo gledao u Katju.
- Dobro jutro, gazda! - pozdravljale su ga ponaosob.
- Dobro jutro! - pozdravio ih je klimajući glavom.
- Možete ići! - rekao im je i uzeo svoju šolju, kako bi sebi sipao kafu.
Ostali su sami. Katja, koja je premalo imali na licu osmeh, sada joj se na listu ocrtavala ozbiljnost.
- Sa njima se šališ, smeješ, a sa mnom se svađaš! - rekao je, dok je otpijao svoju kafu.
- Opet ti! Pa, zar ne vidiš? Ti si taj koji započinje svađu! Ti si taj koji je sve ovo uradio! Na silu si me doveo ovde i još ovde nešto pričaš! Kako te nije sramota! - ustala je i odjurila u sobu.
Viktor je ljutito spustio šolju kafe, prouzorkovajući da se kafa prospe po malom tanjiriću, cureći iz šolje, kao što je upravo Viktorovo srce izgledalo. Njegovo srce je krvarilo.
- Šta ti je, jebote? Smiri se! Moraš! Moraš da se smiriš! Zbog Katje! Zbog svoje Katje! - govorio je sebi, pokušavajući da se smiri.
Ustao je i otišao do sobe.

Katja je sedela do prozora i držala oči zatvorene. Prozor je bio otvoren, a zavese su se ljuljale od vetra. Polako i tiho joj je prišao i seo do nje.
- Šta sad hoćeš? Ako hoćeš da se izviniš, onda bolje beži, inače ću te gađati prvim oštrim predmetom pravo u oko! - govorila je dok su joj oči i dalje bile zatvorene.
Viktor se nasmejao.
- U pravu si! Hteo sam da ti se izvinim, ali ipak neću. Ne želim da izgubim oko! - pokušavao je da se našali, što baš i nije uspelo, Katja je i dalje sedela i žmurela.
- Želim da i sa mnom pričaš. Da se sa mnom smeješ. Ne moraš da me voliš, ali ako možeš barem mi pokloni jedan osmeh ili jednu lepu reč, molim te! - rekao je dok je u nju gledao sa žudnjom.
Nije mogla da ospori to, da su je njegove reči malo drnule. Malo. Otvorila je oči i susrela se sa njegovim crnim očima, boje kafe.
- Pa, da se i ti malo bolje ophodiš, možda bi i bio koji osmeh ili koja lepa reč!
- Hoću. Biću bolji, molim te!
Nakon dugog razmišljanja, odgovorila mu je.
- Dobro! Hajde da i to vidimo, koliko če potrajati do tvog nekog urlanja ili lupanja rukom o nešto?
- Neće se to ponoviti, obećavam! - uhvatio je njene ruke i uzeo ih u svoje. Ovo je prvi put da je Katja prihvatila da je dodirne.
Osmehnuo se i nastavio da joj mazi ruke i u jednom momentu ih prineo svojim usnama. Ni to nije odbila. Pustila ga je. Njemu je ovo dosta značilo, a njoj? Ništa. Još uvek ništa.
Vetar koji je počeo još jače da duva ih je opomenuo da zatvore prozor. Bolje rečeno opomenuo je samo Katju, dok je Viktor bio na sedmom nebu, i dalje držeći Katjine male ruke u svojim velikim. Katja je nekako uspela da izvuče svoje ruke iz njegovih, te je odmah prigrlila pokrivač kojim se bila umotala.
- Hladno je - rekla je, na šta je Viktor odmah zatvorio prozor.
- Moram da idem na posao! - rekao je i uzeo svoj sako. Prišao je Katji i poljubio je u čelo.
I, još jednom se iznenadio. Dopustila je da je poljubi. Izašao je iz sobe, a Katja je ostala razmišljajući šta dalje. Načinila je neki korak. Korak ka slobodi.

Sati su prolazili. Viktor je došao kući. Večerali su u miru.
- Rekao si mi da se baviš hotelijerstvom, zar ne? - odjednom je upitala.
- Da - rekao je tihim glasom.
- Pa, odkud onda onoliki ljudi oko vile? I, još naoružani?
Zakašljao se i počeo da joj priča.
- Pre nekoliko godina, jedan čovek se nakanio na moju firmu i hteo da je uništi. Bio je umešan u neke kriminalne radnje i jedne večeri je postavio bombu u moj auto. Srećom nisam bio u njemu. I, od tada imam svoje lično obezbeđenje! - rekao je, ali ne istinu. Rekao je laž. Jednu veliku laž.
- "Lično obezbeđenje"? Pa, ti čoveče, imaš vojsku, a ne neko obezbeđenje! Šta je sad sa tim čovekom? Gde je? - upitala je.
- U zatvoru je - još jedna laž.
- Rekao si da je bio umešan u neke kriminalne radnje, jesi li i ti?
- Ne, nisam. Kunetim se da nisam! - odmahivao je glavom, uzevši njene ruke u svoje. Još jedna laž. 
Tri laži i reklo bi se da je Katja poverovala.
- U redu je, verujem ti! - možda je i ovo bila još jedna laž, ali sa njene strane.
3:1.
Sadašnji rezultat.
Kakav li će biti na kraju?
Uzela je njegove ruke u svoje i mazila ih. Viktor se poput nekog malog dečaćiča zarumeneo u obraze.

Nakon lepe i ugodne večere, vratili su se u sobu. Ovo vreme ih je oboje činilo umornim i imali su potrebu za snom.
Katja se dobro ušuškala u krevet, a Viktor u fotelji. Iako je fotelja ljudima na prvi pogled delovala neugodno za spavanje, njemu je bila udobna. Sve mu je bilo nebitno, naspram onoga što mu je danas njegova lepotica pružila. Jedan osmeh i par nežnih dodira. I reč "verujem ti". Bilo mu je sasvim dovoljno. Prišao joj je i poljubio. I naravno još jednom dobro ušuškao.
- Laku noć, ljubavi. Volim te!
- Laku noć!
Nije čuo ono "volim te", ali zna da će ga uskoro čuti. Oseća to. Ali, pitanje je da li će to "volim te" biti istinito? Da će to istinito biti upućeno njemu ili slobodi koju toliko želi?

Zver se oseća srećno.
Zver je imala nadu.
Nadu da će ga njegova lepotica zavoleti.

Lepotica se oseća spremnom da krene.
U pohod.
Pohod za svoju slobodu.