Zauvek moja advokatica

11

Hladno jutro je odavno svanulo. Tmurni oblaci koji su se nadvili nad gradom, davali su znak da će dan biti hladan i snežan. Zadnja nedelja decembra, vreme je za sneg. Lepotica i zver ležali su u toplom krevetu. Zver je svojim velikim telom poklopila, telo lepotice. Katja je osetila nešto teško na sebi. Brzo je otvorila oči i videla gorilu na sebi. Zar je moguće da su ovako spavali celu noć? Zajedno?
- Kako sam uopšte i živa? On ima 100 kila! - mislila je u sebi, dok je pokušavala da probudi Viktora, koji je bio u dubokom snu.
Viktor je spavao dubokim i čvrstim snom, sve dok nije osetio male, nežne i tople ruke, kako ga udaraju, ili bolje rečeno lupkaju, po ramenu. Za njega to nisu bili udarci. Za njega su njene reči bile udarci. Otvorio je svoje crne oči i susreo se plavim očima. Bile su plave poput najsvetlijeg mora. Gubio se u njima. Kada je video u kakvom su položaju, odmah se uspravio i iskočio iz kreveta. Nije joj valjda nešto uradio? Crne misli su mu bile u glavi. Šta ako joj je nešto uradio? To sebi ne bi nikad oprostio!
- Nisam ti ništa uradio, zar ne? - upitao je sa strahom u očima.
- Nisi - rekla je, odmahivajući glavom. Viktoru kao da je pao veliki kamen sa srca. Uzdahnuo je i seo na ivicu kreveta.
- Ali ovo ne bi trebalo da se ponavlja! - rekla je.
- Dogovorili smo se, ja ću spavati u krevetu, a ti na fotelji. Ovo sam samo uradila zato što si juče bio pijan kao letva! - pričala je, dok je on svo vreme gledao u nju.
- Ako si zbog toga uradila, onda ću ja svaki dan biti pijan! - rekao je uz smešak.
- Dobro, uradi. Ko ti brani. Ali, ne nadaj se uzalud, sledeći put ćeš spavati na podu!
- Za tebe i zbog tebe ću da učinim sve! - rekao je, približavajući joj se, kako bi je poljubio u obraz. Katja se izmakla i ustala iz kreveta.
- Hoćeš ti prvi u kupatilo ili ja? - upitala je.
- Idi ti, ljubavi.
Obavila je higijenu i izašla iz kupatila. Bila je gladna. Kao vuk. Sišla je dole i zatekla Vesnu, Anu i Nevenu, kako spremaju doručak.
- Dobro jutro! - rekla je Katja, uz osmeh.
Primetile su je i brzo pozdravile.
- Dobro jutro, gospođo. Treba li Vam nešto? - upitala je Vesna, sa osmehom.
- Ne treba, hvala. Mogu li da Vam se pridružim? - upitala je.
- Neka, gospođo, Vi sednite. Možemo mi same!
- Ali, želim da vam pomognem.
- Žao mi je, ali, gazda nam je rekao da Vi ne smete ništa da radite.
- Najbolje bi bilo da se pretvorim u kip -  pomislila je.
- Molim vas, on neće saznati, neću mu reći. Biće to naša tajna, a i uostalom dosadno mi je.
Vesna je uzdahnula i klimnula glavom.
- Dobro, može. Ali, molim Vas nemojte raditi sa nožem!
- Vesna, pobogu nisam ja dete!
Ana i Nevena su je gledale kao u nešto najlepše na svetu. Pripremale su doručak i nešto čavrljalje, sve dok nisu čule Viktorov glas.
- Katja! Katja! - dozivao je Viktor. Ušao je u kuhinju, i zatekao Katju kako sprema doručak.
- Šta radiš ti ovde? - upitao je.
- Kao što vidiš, spremam doručak!
- Tebi ovde nije mesto, one su zadužene za to! Polazi!
- Neću, hoću da završim spremanje doručka. A i zašto meni nije mesto ovde? Nisam nesposobna, pa da ne znam da spremim običan doručak! - prkosno je rekla.
Viktor je samo pogledao i povukao za ruku.
- Pusti me! - vukao je do sobe.
- Ostavi me! Boli me! - prodrala se i Viktor se probudio iz transa.
Pogledao je u njenu ruku koja je sada bila crvena od njegovog stiska.
- Izvini! - rekao je.
- Za šta se ti meni izvinjavaš? Prvo: kindapovao si me. Drugo: Naređuješ mi gde smem da budem, a gde ne smem da budem. I treće: uradiš mi ovo - pokazala mu je ruku.
- I posle toga ti mi se izvinjavaš. Koji je tvoj problem?
- Izvini! - još jednom je rekao.
- Ti ne treba ništa da radiš, samo da uživaš! A, uostalom šta da si se povredila? - upitao je.
- Hoću da radim. To je običan doručak, kako mogu da se povredim?
- Njihova dužnost je da to rade, ali dobro u pravu si, izvini.
- Ja sam htela da spremim doručak, nisam kraljica, mogu nešto i sama. I prestani da mi se izvinjavaš, bolje bi ti bilo da me pustiš!
- Da te pustim? - upitao je ironično.
- Da, da me pustiš!
- To se nikada neće desiti!
- Hoće, veruj mi da hoće. Jednog dana ću otići iz ove jebene vile! - govorila je približavajući se Viktoru.
- A to će se desiti uskoro! - rekla je i izašla iz sobe.
- Nikad! - rekao je i udario šakom o sto.
Izleteo je iz sobe, prateći Katju.
- Gde si pošla? - upitao je pretećim glasom.
- Šta te briga? - odbrusila je.
Ušla je u drugu sobu i zaključala vrata.
- Katja, otvori vrata! - vikao je i udarao rukom u vrata.
- Otvori, razvaliću ih.
- Razvali, slobodno! - čuo se njen glas iz sobe.
Viktor je već bio na ivici nerava.
- Ajde, ljubavi, otvori, molim te! - pokušao je da se pribere i mirno razgovara sa njom.
- Neću!
Nije želeo više da se prepire sa njom, pa je nervozno i ljutito otišao do svoje radne sobe.

Prošlo je neko vreme, a Katja je i dalje bila u sobi. Zaključana. Nije želela da otvara vrata. Neko je pokucao na vrata i Katja nije želela da otvara, sve dok nije čula nežni, ženski glas.
- Gospođo, ja sam. Vesna. Molim Vas otvorite vrata, morate nešto da jedete! - rekla je i Katja se zamislila. Bila je gladna, ali nije želela da otvara vrata. Krčanje creva govorilo joj je da otvori vrata. Ješće u sobi. Ustala je i prišla vratima. Susrela se sa očima boje kestena, koje su je nežno gledale.
- Izvolite, gospođo - rekla je Vesna i pružila joj  poslužavnik, koji je bio pun tople hrane.
- Hvala Vam, Vesna.
- Ne morate da mi se zahvaljuje te, to je moja dužnost. Ali, možda bi Vam bilo komotnije da siđete dole i jedete?
- Ne, dobro mi je i ovde u sobi. Hvala! - rekla je. Vesna je otišla, a Katja je ponovo zaključala vrata. Ne želi ni da ga vidi, a kamoli da jede sa njim za istim stolom.

Sati su prolazili, a Katja je i dalje bila u sobi. Viktor je sedeo u svojoj radnoj sobi i razgovarao sa Vesnom.
- Da li je jela nešto?
- Odnela sam joj ručak. Jela je.
- Dobro, možeš da se vratiš poslu!
Vesna je izašla iz sobe. Viktor je odlučio da ode do Katja, želi da je vidi, ma taman i on razvalio vrata, ako ne bude htela da ih otvori. Pokucao je na vrata, ali odgovora nije bilo. Još jednom je pokucao i začuo se ljutit Katjin glas.
- Šta je? - viknula je. Znala je da je on.
- Hoću da te vidim! Hoću da pričam sa tobom ljubavi, molim te! - hteo je mirnim putem, ali izgleda da je daleko od tog puta. Katja nije htela da otvori vrata, a Viktor je bio na ivici živaca.
- Neću da otvorim vrata, odlazi!
- Otvori vrata!
- NEĆU!
- Otvori! Razvaliću ih!
- NEĆU! - ovo je bilo dovoljno da Viktoru pukne i onaj poslednji živac, koji mu je ostao. Razvalio je vrata i ušao u sobu. Katja je sedela na krevetu. Samo jedan pogled na nju i to je Viktoru bilo dovoljno da smiri zver u sebi. Smirio je svoje ubrzano disanje i prišao Katji. Njene plave oči bile su ispunjene suzama. Podigao je ruku kako bi je pomazio po obrazu, ali ona se izmakla.
- Izvini! - rekao je, na šta je Katja hitro ustala sa kreveta.
- IZVINI! IZVINI! JEBALO TE IZVINI! ZA ŠTA MI SE IZVINJAVAŠ? ZA TO ŠTO SI ME OTEO, JEL TO? - vikala je. Iz njenog grla čulo se vikanje, dok se iz njenih očiju videla tuga, mržnja. Mržnja prema njemu.
- Upropastio si mi život! Mrzim te. Želim da odem odavde, želim svoju porodicu - sada je nastupio očaj. Ništa više sem očaja.
- Ali, ja želim tebe! - rekao je. Katja nije mogla da veruje svojim ušima.
- Ti si lud ili se praviš da si lud! Shvati već jednom, ne volim te i ne želim da budem sa tobom!
- Zavolećeš me! - rekao je sa osmehom na licu. Katja se na to samo gromoglasno nasmejala.
- Zavoleću te, sigurno! - rekla je sarkastično.
- Tebe da zavolim, tebe! To se nikada neće desiti! - krenula je da izađe iz sobe. Zastala je kraj njega.
- Možda bih te i zavolela, ko će znati. Možda, da me nisi oteo. Možda bih te volela, ovako ne! - rekla je i izašla iz sobe. Dok je hodala dugačkim hodnikom, iza sebe je čula Viktorovo urlanje, bacanje i razbijanje stvari.

I zver i lepotica su bili besni.

Zver je bila besna zato što ga lepotica ne voli.

Lepotica je bila besna zato što je zver ne želi pustiti iz zamka.