Zauvek moja advokatica

22

Novogodišnji i Božićni praznici su prošli, ali Viktorovo umiljavanje nije. Na posao nije dolazio skoro dve nedelje i nije dopuštao Vesni i ostalim zaposlenima da dolaze na posao. Sve vreme je bio uz Katju. Mazio je i grlio, uživao u tome, dok je nju to sve gušilo. Čak bi joj donosio i doručak u krevet. Nekoliko puta je molio da joj opere kosu, ali ona na to nije pristajala. Želela je da barem u kupatilu bude sama. Trenutno nije sama. Dok sedi u Viktorovom krilu i dok je on hrani, nije mogla a da se ne oseća kao neka kraljica. To joj je nekad i smetalo, a nekad i prijalo.

- Viktore ne mogu više! - odgurivala je njegovu ruku, dok je on proganjao sa hranom.
- Ljubavi, moraš! Ne želim da mi se razboliš!
Pogledala ga je ljutito i uzela još jedan zalogaj.
- Kada se vraćaš na posao?
- Zašto pitaš? Dosadan sam ti? - namrgodio se.
- Ne, samo pitam. Prošle su dve nedelje!
- Mislio sam danas da odem samo do kancelarije. Od sutra bih počeo da radim.
,, Hvala Bogu! " - zahvalila se u sebi.
- Hajde, još jedan zalogaj i to je to!
- Nisam beba, čoveče! - zapanjeno je pogledala u njega.
- Jesi, ti si moja beba! - rekao je slatkim glasom.
Začudila se. Ko bi pomislio da jedan ovakav čovek može da priča ovakvim glasom?

- Idem, vidimo se, ljubavi! Volim te! - poljubio je u kosu.
- Volim i ja tebe! - ovo joj je postala svakodnevnica. Više joj nije bilo teško za izgovoriti. Jednostavno, želi što pre otići od njega, a ove reči joj to omogućavaju.

Gledala je za njim i shvatila da ovaj čovek, mora imati barem jednu tajnu. Tajnu koju može da iskoristi i da ode od njega. Pretvorila se u osobu koja stalno laže. To je jako nerviralo. Konačno je bila sama kući i odlučila je da je sama bolje istraži, bez Vesne, bez ljudi obučenih u crno. Istražiće i kuću, ali će i pronaći Viktorovu tajnu.

- Kako misliš to da je nestao iz vidokruga? - Viktor je upitao svog čoveka.
- Izvinite, gazda, ali jednostavno je nestao. Motrili smo na njegovu kuću, celu noć, ujutru nije izašao iz nje. Sačekali smo neko vreme i kasnije provalili u kuću. Njega nije bilo - pričao je čovek, pognute glave.
- AAA!!! - zaurlao je i bacio skupocenu vazu, koja se pretvorila u milion parčića.
Čovek se od straha, vratio korak unazad.
Pogledao je u vazu i bojao se da ne završi kao ta vaza.
- Kako ste mogli da ga izgubite iz vida? - uhvatio je čoveka za kragnu njegove košulje.
- Gazda, rekao sam Vam, posmatrali smo celu noć njegovu kuću, ali ga ujutru nije bilo.
Bio je besan, ljut. Mislio je na Katju. Na njene predivne plave oči. Na njeno ,, volim te".
Disanje mu je postalo mirnije, a pritisak u glavi je nestajao.
- Izađi! - naredio je, promuklim glasom.
Vratio se u fotelju i uzeo Katjinu sliku.
- Neću mu dozvoliti da mi te uzme! Neću mu dozvoliti da te odvoji od mene! Neću! - mazio je sliku.

- Ko zna koliko ovo košta? - pitala je samu sebe, dok je razgledala po vili.
Bilo je dosta skupocenih stvari, koje ona ne bi mogla sebi priuštiti ni da radi ceo život.
Konačno je stigla do svog odredišta. Viktorove radne sobe. Svoju desnu ruku je stavila na bravu i nažalost, sačekao je negativan odgovor. Bilo je zaključano. Još jednom je povukla, u nadi da se vrata malo teže otvaraju. Ništa. Uzdahnula je.
- Gde je ključ? - razgledala je po fiokama koje su se nalazile u hodniku.
Nije ga bilo nigde.
Otrčala je do njihove sobe i ušla u garderober. Tražila je ključ u džepovima njegovih sakoa. Svi su bili crne boje i pripadali su poznatim svetskim brendovima. Skoro je svaki pregledala, dok nije naišla na malu kutiju. Bila je sakrivena među sakoima. Brzo je uzela i otvorila. Unutra se nalazilo dosta ključeva.
- Koji je sad od njegove sobe? - skoro je zaplakala.
Ponela je celu kutiju sa sobom i izašla iz sobe. Čim je stigla ispred radne sobe, nije gubila vreme, već je odmah krenula sa pokušajima i tako nastavila sve dok nije naišla na pravi ključ.

Škljoc!

Odahnula je. Polako je otvorila vrata, kao da se bojala da će nešto izaći iz sobe. Prvo što je ugledala je radni sto i fotelja. Ispred tog stola, sa desne i leve strane su se nalazile još dve fotelje, a u sredini mali sto. Iza radnog stola i fotelje, nalazila se velika polica, puna knjiga, dokumenata, papira. Sa njene leve strane, nalazila se velika terasa, koja je bila zatvorena. Zavese su bile u blagoj bež boji, a sunčeva svetlost se probijala. Pored nje se nalazio mini bar sa alkoholnim pićima. Uputila se ka radnom stolu. Ugledala je svoju sliku.
- ,, Bože sačuvaj! " - pomislila je.
Na stolu su se nalazile obične stvari koje su potrebne za rad. Olovke, papiri, fascikle.
Pregledala je sve to i ništa sumljivo nije našla.
Pogled je spustila na fioku, koja se nalazila u donjem delu stola. Posegnula je da je otvori, međutim sačekao je isti odgovor, kao i za vrata.
- Zar opet? - udarila je rukom o sto.
Uzela je kutiju i opet započela potragu za ključem.
Otključala je fioku i ono što je videla u njoj je ostavilo u čudu. U fioci se nalazio pištolj, a pored njega nekoliko paketa, umotanih u braon traku. Polako je uzela jedan od tih paketa i bio je zaista težak. Pod prstima je osetila da je ovo u pitanju neki prah, a vrlo dobro je znala i koji prah. Sigurno neće kriti u ovome šećer ili so. Znala je šta je. Droga. Verovatno kokain, a možda čak i heroin. Odjednom, u glavi su počele da joj se ređaju sećanja.
Ljudi obučeni u crno sa dugim cevima, Viktorovo ćutanje, kad god bi ga ona pitala za njegov posao. Njegovo pričanje o onom čoveku, koji mu je postavio bombu u auto i kako je taj isti čovek, bio umešan u kriminalne radnje. Njeno pitanje, da li je on umešan u to isto, i njegov lažan odgovor.
- Dobila sam još jedan razlog da te ostavim! - rekla je, gledajući u paket.
Vratila je paket na mesto, zaključala fioku, zatim sredila sto, izašla iz sobe i ponovo je zaključala.
Otišla je do dnevne sobe i sela na udobnu fotelju.

- Šta sad žele? - upitao je Davida.
- Kao i uvek, da nam se uvuku u guzicu - podlo se nasmejao.
- Kad je ta večera?
- Sutra.
- Dobro - uzdahnuo je.
- Dozvolićeš im to? - upitao je David.
- Naravno da neću. Samo ću ih gledati kako se koprcaju!
David se nasmejao.
- Pravi si zloća! - rekao je David, odmahivajući glavom.
- Pa, šta ću! - naivno je rekao Viktor, sležući ramenima.

Katja je spremala večeru, kada je čula Viktorov glas.
- Ljubavi, stigao sam - prodrao se iz hodnika.
- U kuhinji sam - uzvratila mu je istim tonom ili se bar trudila da bude isti.
Čim je ugledao, odmah joj je prišao, naravno sa osmehom na licu.
- Nedostajala si mi! - poljubio je u vrat.
- A, ja tebi? - upitao je.
- Jesi - rekla je, gledajući u šerpu.
Pomirisao je njenu kosu.
- Ovo je moj kiseonik! - govorio je, mirišući njenu kosu.
- Idi operi ruke i da jedemo! - klimnuo je glavom.
- Dobro.

- Kako ti je bilo na poslu? - upitala je, uzimajući komadić belog mesa.
- Dobro, danas sam samo svratio do kancelarije, pročitao neke dokumente i to je to. Sutra se zvanično vraćam na posao.
- Mhm - uzela je čašu crnog vina.
Otpila je gutljaj i ponovo mu postavila pitanje.
- Kada bih mogla posetiti tvoj hotel, pošto se baviš hotelijerstvom? - mogao se osetiti sarkazam u njenom glasu.
Pogledao je.
- Hotel se trenutno renovira, kada svi radovi budu završeni, onda ćeš ga posetiti, ljubavi moja! - pomazio je po njenoj ruci.
- Kako si ti provela ovaj dan, srećo moja? - upitao je.
- ,, Saznala sam da držiš pištolj u fioci i pakete droge, ništa posebno! " - htela je to da mu kaže, ali ne želi da uništi sve. Ne želi da zakrči svoj put ka slobodi.
- Ništa posebno, samo sam čitala neke časopise, isprobala novi recept, koji nadam ti se, sviđa?
- Sve od tvojih ruku mi se sviđa - poljubio je u ruke.
- ,, Da li bi ti se svidela i izdaja? " - opet je htela da mu postavi pitanje, ali ga je zadržala za sebe.
- Zamalo da zaboravim, sutra ćemo biti gosti na jednoj poslovnoj večeri!
- Kakvoj poslovnoj večeri? - upitala je.
- ,, Verovatno mafijaškoj večeri!" - dobila je odgovor, ali u svojoj glavi.
- Biće neki partneri i njihove porodice. Ti kao moja supruga i moja jedina porodica, bićeš uz mene.
- Dobro - nije se mogla protiviti.
- U koliko je sati?
- U osam.
- Haljinu ću izabrati sutra.
- Naravno, ljubavi.
Nastavili su da večeraju.

- Obožavam te! - češljao je njenu dugu kosu.
Spustio je češalj na sto i seo na stolicu iza nje, grlivši je otpozadi.
- Mnogo te volim, ne mogu da živim bez tebe! Bez tvojih očiju, usana. Jednostavno, ne mogu bez tebe! - grlio je jako.
- Spava mi se - rekla je i potapšala ga po ruci.
- U redu, idemo da spavamo.
Kao i svako veče, prvo je nju ušuškao, a zatim je i on legao u krevet.
Grlio je i ljubio.
- Volim te! - gledao je u njene plave oči i rekao istinu.
- Volim i ja tebe! - gledala je u njegove crne oči i rekla laž.

Zver je govorila istinu.

Lepotica je govorila laž.