Zauvek moja advokatica

Prolog

Jak vetar koji je počeo da duva, trgao je iz misli. Bilo je hladno decembarsko jutro, snega nije bilo, ali zato vetra jeste. Pomerila se u stranu da stane na sunčevu svetlost. I ako je bio decembar, bilo je sunca, ali onog zubatog. Hladnoća koja je prostrujila njenim telom naterala je da zakopča do kraja svoj prelepi teget kaput. I dalje zadubljena u svojim mislima, nije primetila prisustvo svoje najbolje prijateljice Marije.
- Katja!
- Katja!!! - viknula je Marija.
- Šta ti je, što se dereš toliko. Nisam na Marsu - nervozno je odgovorila Katja.
- Pa deluješ kao da jesi. Šta ti je?
- Ništa, samo me boli glava.
- Pa kako da te i ne boli glava, kada svako jutro ustaješ u 05:00h i ideš na trčanje. I jutros si bila na trčanju, a duva vetar, i još je i decembar mesec! - ljutito je rekla Marija.
- Nemoj da se ponašaš kao moja mama, dosta mi je jedna Mila!
- Pa upravu je tetka Mila i treba da ti zanoveta, kada se ponašaš kao dete.
- Ma daj, znaš da volim ujutru da trčim, to me opušta - rekla je Katja uz smešak. Smešak na koji niko nije imun.
- Dobro, ali mi obećaj da ćeš ovih dana  da se primiriš, i onako javljaju sneg i temperature ispod nule - rekla je Marija, zabrinuto gledajući u svoju najbolju prijateljicu.
- Dobrooo mamaa! - rekla je Katja i napućila usne boje trule višnje.
- Bez zezanja, obećaj mi! - rekla je Marija uperući prst u Katju.
- Obećavam! - rekla je Katja podizajući ruke u znak odbrane.
Ovakve su od detinjstva. I ako su istog godišta, Marija je uvek bila ta koja je brinula za Katju, kao o svojoj sestri, i ako Katja ima starijeg brata i sestru. Marija ih nema, zato o Katji brine više nego o sebi. A Katja je sasvim druga priča, i ako je odrasla osoba, ponekad ume da se ponaša kao malo dete. Ali takva je samo kada je sa porodicom i prijateljima, na i u poslu, i u sudnici je hladna i stroga.
Nedodirljiva.
Ledena.
- Jesi uzela te papire koji su ti potrebni? - upitala je Katja, cupkajući s jedne na drugu nogu od hladnoće.
- Jesam, jesam. Hajde, ulazi u kola, vodim te na ručak.
- Uff, da znaš samo kako sam gladna.
- Čujem, krče ti creva. Čulo se i do hodnika tužilaštva - zezala je Katju.
- Haha, jako smešno - rekla je Katja, blago udarajući Mariju u rame.
- Hajde, idemo.
- Uključi grejanje, pretvoriću se u led, ako već nisam, čekajući te ispred tužilaštva - rekla je Katja, cvokućeći zubima.
- Pa što nisi ušla unutra?
- Nisam htela, kao da mi nije dovoljno što sam tamo skoro svaki Božji dan!
- A i ne možeš da se pretvoriš u nešto što već jesi! - rekla je Marija zabacivši jedan pramen kose sa lica.
- Kako to misliš? - upitala je Katja, zbunjeno gledajući u svoju najbolju prijateljicu.
- Pa zar nisi čula?
- Šta nisam čula?
- Pa u sudnici i u tužilaštvu, si poznata kao ledena dama.
- Nisam čula, zato što me ne zanimaju tračevi - ljutito je odbrusila Katja.
- Pa nemoj da se ljutiš na mene, nisam ja to rekla!
- Znam. Takvi ljudi me ne zanimaju.
- Dobro ljutko, gde ćemo. U koji restoran? - upitala je Marija.
- Ne znam, jedemi se italijanska hrana - odgovorila je Katja, čačkajući nešto u torbi.
- A meni nešto francusko.
- Ajmo onda u Casa Novu - rekla je Katja.
- Ajde.
Jedući svoja omiljena jela, pričale su i smejale se.
- Prejela sam se! - rekla je Marija, spuštajući ruku na stomak.
- Ispada da si ti bila gladnija od mene - rekla je Katja uz smešak.
- Pa bogme tu smo negde - rekla je Marija uz smeh, gledajući u njihove sada već prazne tanjire. Katja joj se pridružila u smehu. Platile su račun i izašle iz restorana.
- Hoćeš negde da izađemo večeras? Tanja me smara sa porukama! - upitala je Marija dok je vezivala pojas.
- Ne mogu, idi ti. Boli me glava. I pozdravi Tanju - rekla je Katja, spuštajući glavu na prozor automobila. Tanja je njihova prijateljica sa fakulteta.
- I dalje te boli - zabrinuto je upitala Marija.
- Aha - odgovorila je Katja pospano.
- Hoćeš da te vodim kod doktora?
- Pobogu Marija, nisam bolesna, samo me boli glava!
- Dobro, onda odvešću te kući.
Kada je Marija otpratila kući, čim je ušla, Katja se skropoštala na svoj udobni francuski ležaj i polako utonula u san.