Zauvek moja advokatica

3

Ponedeljak.
Da li ima išta lepše od ponedeljka?
Tako je barem Katja mislila. Svi oko nje su mrzeli ponedeljak, samo ga je ona volela.
Obožavala je i da radi.
Bila je jednom rečju: radoholičar.
Dok se Katja spremala za posao, odjednom se prisetila onog čoveka.
Viktora.
Na samo njegovo ime, kroz njeno telo prošli su jeza i trnci. Uglavnom, neprijatan osećaj. Kao advokat imala je priliku da se u sudnici nađe oči u oči sa ubicama, nasilnicima, silovateljima, uvek stojeći uzdignute glave i na strani žrtve. I uvek je pobeđivala. Dobijala je ponude da radi na takvim slučajevima, bavila se porodičnim pravom, građanskim pravom, ljudskim pravima. I uvek je na takve slučajeve dobro obraćala pažnju, uvek dajući celu sebe, nekad ostavši i po celu noć radeći na njima. Znala je koliko je to osetljiva tema, i znala je da nikako ne sme dopustiti da pobedi ona druga strana. Dobijala je i ponude da kao jedan od najboljih advokata u Srbiji, zastupa onu drugu stranu ove priče. Da zastupa ubice, nasilnike, silovatelje, a neretko i kriminalce. Njen odgovor na takve njihove ponude, je uvek bio glasan i jasan: NE.
Mnoge njene kolege su prihvatale takve ponude, jureći za novcem. Njoj novac nije bio na prvom mestu. Na prvom mestu u poslu joj je bilo da uvek stane i da uvek brani onu pravu stranu. Nije joj bilo bitno da li će joj klijent isplatiti ili ne. Bilo joj je bitno da samo istera pravdu. Trgla se iz misli i pogledala na sat.
- O Bože, zakasniću na posao! - rekla je  Katja, dok se užurbano kretala po stanu.
Ali Katja nije znala da dok se ona užurbano spremala za posao, na drugom kraju grada neko je hteo da sazna sve o njoj.

- Viktore, čoveče šta ti je? - pitao je David, gledajući u svog najboljeg prijatelja, koji sada izgleda kao ranjena zver.
- Nije mi jasno, kako ne mogu da nađu informacije o njoj! - ljutito je rekao Viktor, udarajući šakom o sto.
- Zašto te toliko interesuje ta advokatica? - upitao je David.
- Šta te briga, izađi napolje.
David je dobro razumeo da Viktoru treba mir da razbistri svoje misli, pa je tiho izašao iz njegove kancelarije.
Viktor nije mogao da razbistri misli, a i kako bi mogao kada su mu te plave oči, non stop bile u glavi.
U mislima.
U snovima.
Prošla su dva dana od kako je upoznao.
Već dve noći ne može mirno da spava.
Celog života nije mogao mirno da spava, zbog svoje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Zbog svojih grehova.
Ali ovo je nešto bilo drugačije, ovo nisu bila čudovišta i demoni.
Ovo nije bio greh.
Ovo je bio raj.
Ovo su bila dva prelepa plava oka.
Onog dana čim se vratio kući, naredio je svojim ljudima da nađu informacije o njoj. I već dva dana njegovi ljudi traže informacije o njoj, i ne mogu da nađu, što je Viktora izluđivalo, da je želeo odmah sve da ih pobije.
Nakon nekog vremena, na vratima Viktorove kancelarije, začu se kucanje.
- Uđi! - rekao je Viktor.
U kancelariju je ušao jedan od Viktorovih ljudi.
- Gazda, našli smo neke informacije o Katji Petrović.
Viktor ga je pogledao jednim od njegovih pogleda. Pogled od koga su se mnogi plašili.
- Šta sam ja rekao kada se spominje ona? Kako ćeš pričati o njoj, mh? - urlao je Viktor, ustajući sa fotelje, i hodajući ka čoveku kao predator, kao lav.
- Jesam rekao da je ona za vas gospođa Katja Kuzmanović, mh? - urlao je Viktor, držeći čoveka za kragnu.
- Jeste, gazda, izvinjavam se! - uplašeno reče čovek.
- Šta ste saznali o njoj? - upitao je Viktor, puštajući čoveka i pokušavajući da smiri svoje disanje.
- Ovde Vam sve piše, meni su rekli samo da Vam predam ove papire - rekao je čovek pružajući papire Viktoru, koji ih je uzeo brzinom sunčeve svetlosti, takoreći grabeći ih iz čovekovih ruku.
- Napolje! - naredio je Viktor.
- I neka me niko ne uznemirava!
- U redu - rekao je čovek izlazivši.
Kada je čovek izašao, Viktor je zaključao vrata, sipao sebi čašu viskija i udobno se smestio u fotelju.
- Da vidimo, ljubavi, šta su to saznali ovi nesposobnjakovići o tebi.
Uzeo je fasciklu i otvorio prvu stranu.
Odmah je iskočila Katjina slika.
Zamišljeno je počeo da mazi njenu sliku.
- Bože, kako si lepa. Prelepa - rekao je Viktor gledajući u sliku, kao da gleda u najveće blago na svetu.
Za njega ona je to bila.
Njegovo blago.

Ime: Katja.
Prezime: Petrović.

Na ovo se Viktor gromoglasno nasmejao, vrteći glavom.
- Ccc, ovde su pogrešili. Nije Petrović, već Kuzmanović.
Nastavio je da čita.

Datum i godina rođenja: 10.12.1997.

- Pa tebi je sutra rođendan, ljubavi! - rekao je Viktor, obraćajući se njenoj slici, i dalje maziće je.

Otac: Stanislav Petrović.
Policijski inspektor, u penziji.

- Zanimljivo! - rekao je Viktor.

Majka: Mila Petrović.
Doktorka, u penziji.
Braća/Sestre: Aleksej Petrović.
Sportista, košarkaš.
Živi u inostranstvu.
Milica Petrović.
Modna dizajnerka.
Živi u inostranstvu.
Najbolja prijateljica: Marija Vukomanović.
Advokatica.
Obrazovanje: Pravni fakultet u Beogradu.
Živi i radi u: Beograd, Srbija.
Udata: Nije.
Dece: Nema.

- Uskoro će biti i udata i imaće dece! - rekao je Viktor, smišljajući plan u svojoj glavi.
Završio je sa čitanjem i krenuo da otključava vrata, pozvavši jednog od svojih ljudi.
- Recite, gazda - obratio mu se jedan od svojih ljudi.
- Želim da mi na dnevnom nivou, pratite i slikate, ovu ženu - rekao je Viktor pokazavši čoveku Katjinu sliku.
- Želim da znam, šta radi, s kim se viđa, šta jede, šta pije, želim da znam sve o njoj, svakog dana, jel jasno! I da ona će imati svoje obezbeđenje, čuvaćete je, štitićete je svojim životom, ako treba, ali neprimetno, da ona to ne primeti. Jasno!
- Jasno, gazda. Samo, ko je ona? - upitao je čovek.
- Ona je moja buduća žena, Katja Kuzmanović, buduća majka moje dece, vaša gazdarica - zaurlao je Viktor.
- U redu - drhtavo je odgovorio čovek.
- I još nešto, slikaćete je svaki dan, i te slike ćete meni davati.
- Dobro, treba li još nešto gazda?
- Da. Vaš prvi zadatak će biti da saznate gde ona sutra slavi svoj rođendan. U kom restoranu, kafiću, klubu, nebitno i da me odmah obavestite.
- U redu!
- Možeš da ideš.
Kada je čovek izašao, Viktor je uzeo njenu sliku i poljubio. Nastavio je da je mazi.
- Ti si moj život, moja ljubav, moja svetlost.

Katja je mirno radila svoj posao. Mirno je čitala nove predmete, sve dok joj neko nije banuo u kancelariju, kao tornado.
Bila je to Marija.
Ko bi bio drugi.
A i nebi mogao da bude neko drugi, kada samo Marija ima dozvolu da ulazi u njenu kancelariju bez kucanja.
- Pobogu, Marija, devojko kako to ulaziš? Kada si ti to bila na obuci za specijalce, a da meni to nisi rekla? - zezala je Mariju, dok je Marija jedva dolazila do daha.
- Katjaaa, pa tebi je sutra rođendan, a ti ništa nisi organizovala.
- Pa šta ako mi je rođendan, šta treba da organizujem, nije krunisanje - rekla je Katja, gledajući u papire.
- Devojko, ustaj. Treba da vidimo gde ćemo da slavimo! - rekla je Marija, terajući Katju da ustane iz svoje fotelje.
-Marija, ne mogu, imam gomilu papira da pročitam.
- Jebali te papire više. Papiri pa papiri.
Biće papira za ceo život, a'l jednom u životu slaviš 25 godina. Ajde, ustaj, inače ću sada da počnem da vrištim iz sveg glasa, pa će me čuti ceo Beograd, kakav Beograd bre, cela Srbija ima da me čuje - rekla je Marija, mlatarajući svojim rukama.
- Dobro, idem - rekla je Katja.
- E tako. I gde ćemo da slavimo sutra.
- Ne znam, to prepuštam tebi - rekla je Katja, oblačeći svoj kaput.
- Kao i uvek. Jel može u Kasino? - upitala je Marija.
- Može.
- Super, jedva čekam - rekla je Marija, poskakujući kao malo dete, kome ste upravo dali poklon.
- Ajde, idemo - rekla je Katja.

Marija je otišla do kluba, da rezerviše sto, ali ni na kraj pameti joj nije bilo da je neko prati, ni nju ni njenu najbolju prijateljicu.

- Gazda, saznali smo gde će gospođa da proslavlja svoj rođendan - obratio se čovek Viktoru.
- Gde?
- Klub Kasino, u 22:00h.
- U redu. Ujutru će te gospođi poslati jedan veliki buket svežih lala, uz poruku: Srećan rođendan ljubavi, da ti se ispune sve želje.
I meni rezerviši jedan sto, ali pazi hoću da taj sto gleda na njihov, jasno?
- Jasno, gazda!
- Idi.

Lepotica je provela ostatak dana uz svoje prijateljice, pripremajući se za svoj rođendan.

A zver, zver nije mogla da dočeka da opet vidi svoju lepoticu.