Zauvek moja advokatica

4

Tog jutra Katju je probudilo zvono na vratima. Nije otišla na posao, uzela je slobodan dan, želivši da ovaj dan proslavi kako treba, što kaže Marija, jednom se u životu slavi 25 godina. Pospana i mrzovoljna, jedva je ustala iz svog udobnog i toplog kreveta i otišla do vrata i otvorila ih. Na vratima je stajao kurir.
- Dobro jutro, da li ovde živi Katja Petrović? - upitao je.
- Da, živi. Ja sam Katja Petrović - odgovorila je.
- Izvolite, ovo je za Vas - rekao je, pružajući joj veliki buket svežih lala.
- Od koga je? - upitala je Katja.
- Ne znam, zaista. Samo potpišite ovde da ste primili, molim Vas!
- U redu.
Potpisala se i kurir je otišao. Ostala je da stoji kod vrata, i dalje su vrata bila otvorena i ona je zbunjeno i zamišljeno gledala u buket cveća. Kao da je neko odjednom pucnuo prstima, i ona se probudila iz svojih misli, brzo je zatvorila vrata i otišla do dnevne sobe. Zaista buket je bio prelep, ona je obožavala lale. Pogledom je tražila neku posvetu ili nešto slično. Ubrzo je pronašla i brzinom svetlosti je uzela.

Srećan ti rođendan ljubavi, da ti se ispune sve želje.

Pisalo je na papiriću. Ali nije bilo ni potpisa ni bilo čega što bi moglo da ukaže kojoj je poslao cveće. Ovo joj je na početku bilo čudno, a onda se ubrzo prisetila ko je.
Marija.
Sigurno je Marija.
Marija je uvek imala neke nadimke za Katju, često je Marija nazivala Katju nadimcima poput: šećeru, kolačiću, ljubavi, a često i ljutko, zato što je Katja bila ljutite prirode. Uzela je telefon i pozvala Mariju. Njih dve su se već čule, i to tačno u ponoć, jer je njena najbolja prijateljica želela da joj čestita prva. Marija joj uvek prva čestita, još od kad se poznaju.
- Halo! - pospano je rekla Marija.
- Dobro jutro, izvini što te budim, htela sam samo da ti se zahvalim na cveću. Prelepo je - nasmejano je rekla Katja.
- O kakvom cveću ti pričaš? - začuđeno je upitala Marija.
- Pa poslala si mi cveće. Buket lala.
- Nisam ti ja poslala nikakvo cveće, Čokoladice mi.
Marija se zaklela u svog psa, Čokoladicu, kojeg je obožavala. I svaki put kad bi trebala nešto da prizna, a da je van posla, zakune se u Čokoladicu. Tada Katja zna da Marija govori istinu.
- Pa koje onda? - začuđeno je upitala Marija.
- Ne znam, slavljenice. Možda imaš nekog tajnog obožavaoca.
- Ajde, ne zezaj me.
- Dobro. E da, umalo da zaboravim, dolazim po tebe večeras u 21:30h, budi spremna tada, važi? - rekla je Marija.
- Važi, i izvini što sam te probudila.
- Nisi, ljubim te, ćao.
- Ćao.
Katja je prekinula vezu i dalje gledajući u buket cveća. Ko li joj je to poslao? Dešavalo joj se da su joj klijenti slali cveće, u znak zahvalnosti, neki su se čak i udvarali. Zapitala se da nije možda neki klijent? Ali oni ne znaju kad je njen rođendan, sa klijentima je strogo poslovno. Mislila je Katja, dok je cveće stavljala u vazu. Svejedno ko god da joj je poslao, cveće je prelepo, a još i uz to njeno omiljeno. Mada zapitala se i kako ta osoba zna da su joj lale omiljeno cveće, većina devojaka voli ruže. Odložila je cveće i vratila se u sobu da još malo odmori, ipak treba da bude odmorna za večeras.
Katja nije znala da se iza cveća krije jedna zver.
Zver koja upravo sada bira poklon za nju.

Viktor je udobno sedeo u svojoj vili i razgledao dijamantske ogrlice.
- Gazda, gospođa je primila cveće.
- Odlično.
Razgledao je i razgledao, ali nije mogao da izabere koja ogrlica bi lepo išla uz njene oči i njeno lice. Nema ničeg lepšeg od nje, mislio je Viktor gledajući u njenu sliku.
- Ne ova, ni ova nevalja - gunđao je Viktor birajući ogrlice.
- Gospodine, a možda ova - rekla je starija gospođa po imenu Vesna. Vesna ima blizu 50 godina, radi za Viktora već 5 godina. Ima muža i dvoje prelepe odrasle dece. Prema Viktoru se ponaša kao prema sinu, a on prema njoj, kao prema rođenoj majci, koju nikada nije imao.
- Da vidim?
- Evo vidite. Lepo bi se slagalo uz gospođine oči - rekla je Vesna pokazujući mu ogrlicu.
- Lepa je - rekao je Viktor.
- Može ova. Neka pošalju na njenu kućnu adresu.
- Preneću im - rekla je Vanesa, odlazeći iz dnevne sobe. Viktor je ustao i prišao uramljenoj slici, koja je stajala na stolu u dnevnoj sobi.
- Kamo sreće da mogu biti danas onaj koji će ti prvi čestitati rođendan, da mogu biti ceo dan uz tebe - rekao je Viktor, milujući njenu sliku.

Katja je skoro celo popodne provela sa Marijom, spremajući se za izlazak. Marija je odlučila da dođe ranije kod Katje. Ona i Marija su nešto pričale u Katjinoj dnevnoj sobi i kikotale se, sve dok se nije začulo zvono na vratima.
- A, to je sigurno Tanja! Idem ja da otvorim - rekla je Marija.
Katja je ostala u dnevnoj sobi i ispijala čašu vina.
- Katja, za tebe je - rekla je Marija.
- Vi ste Katja Petrović - upitao je čovek u crnom odelu.
- Da, ja sam.
- Izvolite, ovo je za Vas - rekao je čovek, pružajući joj crnu kutiju sa zlatnom mašnom.
- Izvinite, ali od koga je ovo? - upitala je Katja.
-Nažalost, to ne mogu da Vam kažem. Doviđenja - rekao je čovek, odlazeći.
- Šta je u toj kutiji? I ko ti je to poslao? - zapitkivala je Marija.
- Ne znam, nije hteo da mi kaže.
- Bože sačuvaj. Malo mi je čudan taj tip, onako sav u crnom odelu, ko da je došao na sahranu, daleko bilo - rekla je Marija, začuđeno gledajući u vazu, u kojoj je bilo cveće.
- I ovo za cveće mi je čudno isto. Da ti  nisu možda čika Stanislav i tetka Mila poslali cveće? - upitala je Marija.
- Ma nisu oni, pitala sam ih.
- Pa koje ondaaa? - upitala je Marija, sedajući za kuhinjski šank.
- Ne znam, a i hoćeš iskreno da ti kažem, ne zanima me - rekla je Katja, spuštajući kutiju na šank.
- Zar nećeš ni da otvoriš, da vidiš šta je.
- Neću, ne zanima me.
- Otvori, možda je neka poruka unutra, možda unutra piše ko ti je poslao cveće - rekla je Marija, pružajući Katji kutiju. Katja je nevoljno uzela kutiju i otvorila je. Ono što je unutra bilo, zaslepilo ih. Bila je to prelepa, sjajna dijamantska ogrlica.
Katja je nemo gledala u nju, sve dok Marija nije progovorila.
- Da li ima neka poruka unutra?
- Nema - odgovorila je Katja.
- Znaš šta, nemam ja kad da ovde izigravam detektiva. Danas mi je rođendan, hoću da se provedem - rekla je Katja, zatvarajući kutiju.
- U pravu si, hajde da se spremiš. Ja idem mojoj kući, da se obučem, pa dolazim po tebe. U redu? - rekla je Marija.
- U redu.
Otpratila je Mariju i počela da se sprema. Nakon nekog vremena, Katja i njene prijateljice su bile spremne i krenule su u provod. Katja je blistala u dugoj beloj haljini. Izgledala je kao princeza, kao anđeo. Čim su ušle u klub, osetile su miris alkohola i cigara.
Sele su za svoj sto i naručile piće. Dok su one veselo čavrljale i uživale, nisu znale da je blizu njih bila zver.

Viktor je mirno sedeo za svojim stolom i gledao u nju.
U Katju.
Bila je prelepa, u dugoj beloj haljini izgledala je poput anđela.
Njegovog anđela.
Pored njega je sedeo David.
- Plašiš me - rekao je David.
- Zašto? - upitao je Viktor, ispijajući viski.
- Zašto pratiš devojku?
- Zato što je moja. Moja žena, moj anđeo, moja ljubav, moje sve.
- Ali čoveče, vi niste u vezi.
- Ne moraš biti s nekim u vezi, da bi ga voleo. Ja nju volim.
David je samo odmahnuo rukom, znajući da ne vredi raspravljati se sa Viktor.

Devojke su se lepo provodile, taman kad su htele da odu na podijum i igraju, u tome ih je sprečio konobar koji je nosio piće.
- Ovo je za Vas - rekao je stavljajući pića ispred devojaka.
- Izvinite, ali mi smo već dobile piće - rekla je Katja.
- Ovo je od gospodina Viktora Kuzmanovića - na samo njegovo ime Katja se zgrčila. Kada je Katja htela da kaže konobaru da vrati piće, konobar je nestao u masi ljudi.
- Šta si se tako zgrčila? - upitala je Marija.
- Ništa, hajde da plešemo.
Katja se potrudila da ne misli na njega i maksimalno se opustila. Prišao joj je jedan visok, zgodan, plavokosi momak.
- Da li je lepa dama za ples? - upitao je.
- Naravno - rekla je Katja uz smešak. Njih dvoje su plesali, dok ih je Viktor gledao i kiptio od ljubomore.

- Polako, slomićeš čašu! - rekao je David, Viktoru, koji je u svojoj ruci stezao staklenu čašu, koja može svakog časa pući, od Viktorovog stiska.
- Kako može da je dodiruje?
Viktor se suzdržavao da ne ode tamo i da ubije od batina onog metiljavca, ali ne želi da Katji uništi ovo veče.

Katja i njene prijateljice slavile su do kasno u noć. Tek negde oko 02:00h su otišle svojim kućama.

Negde u zabačenom delu Beograda, čuli su se krici jednog mladića.
- Ona je moja, jel ti jasno? - zaurlao je Viktor na dečka koji je plesao sa Katjom.
- Niko sem mene ne sme da je dira, da priča sa njom, da je gleda! - udarao je mladića koji nije imao više snage da bilo šta kaže. Da se odbrani.
Viktor je izvadio svoj pištolj i pucao dečku u glavu.
- Ovako ja rešavam stvari kada neko dira nešto što je moje!
- Otarasite se tela. Bacite ga u Dunav - rekao je Viktor jednom od njegovih ljudi.
Vratio se u svoju vilu, istuširao i otišao u krevet. Uzeo je Katjinu sliku koja je bila na noćnom stočiću.
- Ne dam ja tebe nikome. Volim te - rekao je i poljubio sliku.

Zver je mirno spavala, sanjajući svoju lepoticu.

A lepotica nije mogla mirno da spava, zver joj nije dala mira.
Zver joj nije dala mira ni u snovima.