Zauvek moja advokatica

24

U mračnoj sobi, u kojoj je jedina svetlost bila dnevna, koja nije baš bila ni toliko jaka, sedeo je čovek, čiji je pogled bio usmeren u jednu tačku. Izgledao je kao da o nečemu razmišlja.
Po njegovim očima bi se moglo videti da je to nešto duboko. Toliko dugo je držao pogled u jednu tačku, da su mu skoro oči zasuzile. Sklopio je oči i naslonio glavu na naslon od fotelje. Prstima je lupkao po stolu.

- ,, Sine moj, ubij onu đžukelu! Ubij ga! " - govorio mu je otac koji je bio na samrti i ležao mu u naručju. Krv mu se poput brze reke, slivala niz košulju.
- ,, Preživećeš oče, preživećeš! Moraš da preživiš!" - stiskao mu je košulju - ,, Požurite! "- vikao je na ljude.
- ,, Sine, sine moj..." - polako je prineo svoju ruku njegovom obrazu i nežno ga pomazio.
- ,, Sine, gotovo je! " - tiho je govorio.
- ,, Nije, oče, nije!"
- ,, Jeste, sine. Moje vreme se završilo, ali tvoje počinje! Znaš kome i kako da se osvetiš! " - udahnuo je duboko. Njegova ruka je pala, a oči sklopile.
Osetio je nečiju snažnu ruku na svom ramenu. Bio je to najbliži čovek i saradnik njegovog oca. Pogledao je u njega, a on mu je uzvratio sporim treptajem očiju. Usmerio je pogled ka nebu, a zatim u svog oca i njegove, sada već, zauvek sklopljene oči.

Udahnuo je duboko i otvorio svoje oči.
Pogled mu je prešao na jednu od dve slike koje su se nalazile na njegovom radnom stolu. Jednom rukom je uzeo sliku, a drugu je formirao u pesnicu. Na slici se nalazio muškarac. Nasmejao se. Ali, nije to bio onaj pravi osmeh, onaj srećan. To je pakosni, zli, osmeh. Osmeh osvetnika.

- Ah, polako, ali sigurno na tebe dolazi red.

Ustao je i približio se stolu na kojem se nalazila šahovska tabla.
Krenuo je da obara jednu po jednu figuru svojim kažiprstom, sve dok nije došao do figure kralja i kraljice.

- Kralja ćemo da porazimo i smaknemo sa prestola, a kraljicu ćemo... - uzeo je figuru kraljice i vrteo među prstima, smejući se.
Pogledao je u drugu sliku, na kojoj se nalazila devojka.
- Kraljicu ćemo voleti.
Nasmejao se još više.

U korporaciji Viktora Kuzmanovića, malo je reći da je atmosfera bila napeta. Viktor je imao problema i u poslu, a i kod kuće. Pošiljke mu nisu dostavljene tačno gde bi trebale biti dostavljene, ali nije to jedino što ga je nerviralo. Zapravo, on je jedino bio istinski zabrinut za Katju. Poznavao je on Vuka, doduše nije znao sve o njemu. Nije znao da je pre nekoliko godina ubio baš njegovog oca. To su bile godine kada je ulazio u ovaj posao. Bio je mladunče. Radio je ono što mu se kaže i kada mu se kaže.

- Viktore? - David ga je pokušavao prizvati u stvarnost.
- Viktore? - uhvatio ga je za rame.
- Da li si saznao nešto više o onom debilu? - upitao ga je Viktor.
- Radim na tome.
- Molim? Radiš na tome? - ustao je sa stolice.
- Radiš na tome? - podigao je jednu obrvu.
- Da, radim.
- Saznaćeš mi sve o njemu do večeras? Ima i da mi nađeš kako mu se zvala čukunbaba, a ne samo kako mu se zvao otac! Da li ti je to jasno?
- Šta ti je? Iskuliraj malo! Ako su ti problem pošiljke, sredićemo to, nije nam prvi put!

Viktor se zaleteo ka njemu i uhvatio ga je za okovratnik košulje.

- Zabole me za pošiljke! Meni je jedino bitna ona! - pokazao je na sliku.
- Jedino mi je bitna Katja, moja Katja! Neću dozvoliti da joj se bilo šta dogodi! Naći ćeš mi te informacije do večeras! Da li sam bio dovoljno jasan? - stisnuo je zube.
- Jesi.
Viktor ga je pustio i otišao.

Katja se šetala u sobi. Napred, nazad, u krug. Jednostavno, nije mogla da sedi. Od kako je Viktor otišao na posao, u svojim rukama držala je komad papira.

- ,, Ovo je moj broj. " - reči koje joj je rekao Vuk, nije mogla izbaciti iz glave.

Imala je toliku želju da ga pozove i da ga pita za pomoć, da je spasi, da je konačno odvede iz kaveza, ali, isto tako, neki glas, joj je kroz šapat govorio da to ne čini. Imala je osećaj kao da je na vagi. Gledala je dugo u papir, sve dok nije osetila dve snažne ruke oko svog struka. Papir je samo čvrsto stegla u ruci. Viktor joj je prišao i pomirisao kosu.

- Ljubavi moja! - ljubio je po vratu i čvrsto držao za struk.
- Kako si? - upitao je, mazeći je po kosi.

Duboko je uzdahnula.

- Dobro sam! Ti? - stezala je ruku do bola.
- Mnogo bolje kad sam sa tobom, ljubavi - zagnjurio je svoju glavu u njen vrat i krajičkom njegovog crnog oka, primetio je Katjinu stegnutu šaku.
Pogledao je u nju, pa ponovo u njenu ruku.
- Ljubavi, zašto stežeš ruku? - upitao je i uhvatio je za istu.
Katja nije znala šta da kaže. Zaista, nalazila se u jako teškoj situaciji. Nije bila u poziciji da bilo šta kaže, neku laž, nešto. Gledala je u njegove oči i mogla je osetiti oluju u najavi.
- Srećo, šta ti je sa rukom? - držao je i dalje za ruku, a ona ga je samo gledala.
Viktor više nije imao strpljenja.
- Katja, šta ti se desilo sa rukom? Kriješ nešto od mene?
- Ne krijem ništa! - istrgla je svoju ruku iz njegove.
- Kriješ! Nešto kriješ od mene! - ponovo je uhvatio za ruku.
- Pusti ruku! - rekao je.
- Pusti ti mene! - otimala se.
- Katja, rekao sam da pustiš ruku! - viknuo je.
Nije više imala izbora. Pustila je ruku.
Viktor je zgrabio papir i pročitao broj.
- Ko ti je dao ovo? - upitao je.
- Pitam te, ko ti je dao ovaj broj? Onaj degenerik, zar ne? - pocepao je papir i komadiće bacio u vazduh.
- Ovaj broj više nikad nećeš videti, a kamoli pozvati, da li sam jasan? - prilazio joj je.
- Da li sam jasan?
- Jesi! - klimnula je glavom.
- Zar nisi rekla da me voliš? - upitao je, mazeći je po obrazima.
- J-Jesam - mucala je i to je jako nerviralo.
- Onda ti ne treba ovaj broj, niti bilo koji drugi. On ti ne treba! On bi mogao da ti naudi, ali ja sam tu! - uhvatio je obema rukama za obraze, tako da je ona sada gledala pravo u njegove oči.
- Ja sam tu! Ja te volim i uvek ću te voleti! Ja sam tvoj, a ti si moja! - prineo je svoje usne na njene i ostavio dug i nežan poljubac.

Zver je želela da lepotica bude uvek uz njega.

Lepotica je želela da pobegne od zveri.

Jedan čovek je želeo i zver, i lepoticu.
Zver da ubije.
Lepoticu da oslobodi.