Zauvek moja advokatica

23

Osetila je topao dah na svom vratu i koža joj se naježila. Viktor je bio toliko pripijen uz nju, da je poželela bocu kiseonika pored nje. Njegova leva ruka je bila prebačena preko njenog struka, držeći je čvrsto. Njegova desna ruka se nalazila ispod njene glave, koju ona nije ni osetila, sve do sada. Njegovo lice je bilo zagnjureno u njenu kosu. Bila je sigurna da je opsednut njenom kosom. Ustvari, bio je opsednut njom celom. Gledala je ka terasi u želji da izađe na nju. Sklonila je njegovu ruku sa svog struka i polako se pridigla u krevetu. Povukla je pokrivač i svoja stopala zagnjurila u mekane papuče. Tiho se odšunjala do terase. Trudila se da terasu otvori, a da to bude što tiše, u čemu je i uspela. Otvorila je vrata velike terase i zubato sunce je obasjalo njeno lice. Hladan vazduh je takođe bio prisutan, čemu se ona nije protivila. Stala je na sredinu terase i duboko udahnula vazduh. Danima nije izlazila. Toliko je bila željna šetnje. Približila se prelepoj ogradi i spustila svoje tople ruke na hladan metal. Bio je to kontrast. Kontrast koji je ona toliko poznavala. Viktorov i njen kontrast. On hladan. Ona topla. Ali, nije se moglo reći da je prema njoj bio hladan, suprotno pred njom se topio. Pred drugima je bio čvrsta santa leda. To je zapravo i nerviralo. Ako, prema njoj može biti dobar, može i prema drugima, zar ne? Ali, on je čudovište koje to ne želi, a ona mrzi to čudovište.

Osetila je dve ruke koje je snažno grle. Toliko je bila zaneta u svojim mislima, da čim je osetila Viktorove ruke, zamalo nije pala sa terase. Da je on nije zadržao, sigurno bi pala.

- Šta radiš ovde, ovako rano i po ovakvoj hladnoći, ljubavi moja? - prošaputao je na njenom uhu, hrapavim jutarnjim glasom.
- Htela sam samo da udahnem malo svežeg vazduha, ništa drugo! - preokrenula je očima.
- Hladno ti je? - upitao je, još više se pribijajući uz nju, pokušavajući da je zagreje.
- Dovoljno da mogu izdržati! - gledala je u daleko brdo, nad kojim se nalazila magla.
- Hajde, uđimo, prehladićeš se! - nagovarao je.
- Ti idi, ja ću još malo ostati!
- Ako ti ostaješ, ostajem i ja! - poljubio je u kosu.
- Kako god želiš! - rekla je, još jednom udahnuvši svež i hladan vazduh.

- Večeras budi spremna u pola osam, važi, srećo? - pomazio je po glavi.
- ,, Nisam ti ja pas, pa da me maziš po glavi! " - mislila je u sebi.
Nerviralo je to maženje po glavi. Osećala se kao da je ona njegov pas, a on njen vlasnik.
- Da li Marija može doći ovde danas, bila bi mi od pomoći za izbor haljine? - nedostajala joj je Marija i nema te sile da je ona danas ne vidi.
- Naravno da može, poslaću auto po nju? - osmehnuo joj se.
- Dobro, onda ću je ja obavestiti, da se spremi! - otišla je do sobe.

- Halo! - javio se pospani, ali pre svega umorni glas, sa druge linije poziva.
- Halo, Maki, jel sam te probudila? - upitala je Katja i već je samu sebe grdila zbog toga.
- SLATKIŠU! - prodrala se Marija, dovoljno glasno, toliko da je Katja razmišlja da zakaže pregled kod otorinolaringologa.
- Slatkišu moj, bombonice moja, nisi me probudila! Kamo sreće da sam spavala, danima nemam sna. Gde si ti? Zašto se nisi javljala? Zar treba stvarno da doživim infarkt u mojim mladim godinama? - nije prestajala da priča.
- Polako, diši, pre nego što završiš kod kardiologa, otići ćeš kod pulmologa! Diši, smiri se! - govorila je Katja, ujedno osećajući gubitak daha, od samog Marijinog monologa.
Mogla je čuti normalnije disanje sa druge strane linije.
- Da li si i dalje sa onim čudovištem od dva metra?
- Naravno da jesam, sa kim drugim bih bila? Ne mogu ni da izađem na terasu, a da se on nepojavi! Muka mi je od njega! - tiho je rekla i okrenula se ka vratima, strahujući da Viktor nije u blizi i čuo sve što je rekla Mariji.
- Tačno bih te kidnapovala, da mogu!
- Marija, dosta mi je kidnapovanja, pobogu! - prekorila je Mariju, ali je opet znala da nije ništa loše mislila.
- Izvini, šećeru, ali ne vidim drugo rešenje! - očajno je rekla.
Katja je uzdahnula.
- Jesi li slobodna danas? - upitala je.
- Jesam, šećeru!
- Da li bi htela da dođeš ovde kod mene?
- Stvarno? Mogu? Da li čudovište zna? - postavljala je pitanja.
- Zna i dopustio je. Poslaće čak i vozača po tebe!
- Koga bre da šalje?
- Vozača, Marija!
- Umem ja da vozim!
- Znam da umeš, ali on je tako naredio!
- Dobro slatkišu, ali to radim samo zbog tebe? Kada će doći?
- Pa, ostavila sam da bude tvoj izbor, kad god ti budeš htela.
- Može li oko dva?
- Može, što da ne! - nasmejala se Katja, a bila je sigurna da je i Marija.
- Jedva čekam da te vidim, dušo!
- I ja tebe, Maki!
Čula je korake.
- Moram da prekinem, vidimo se!
Pritisla je crveni krug i okrenula se.