Zauvek moja advokatica

9

Noć se odavno nadvila nad Beogradom. Automobil u kojem su bile dve osobe, zaustavio se ispred kapije jedne velelepne vile. Na Viktorov znak, ljudi obučeni u crno, otvorili su kapiju. Viktor je parkirao svoj džip u dvorište vile, izašao i krenuo ka Katjinoj strani, želeći da joj otvori vrata.
- Izvoli, ljubavi - rekao je sa osmehom, otvarajući vrata i pružajući joj ruku. Katja se nije ni pomerila, već je samo sedela i ćutala. Kao kip.
- Ajde, ljubavi, izađi! - još jednom je pokušao, mirnim putem.
- Neću! Želim da idem kući!
- Kući si, ljubavi. Ajde!
- Ovo nije moja kuća!
- IZAĐI!!! - prodrao se toliko jako, da su se njegovi ljudi okrenuli.
Katja je izašla iz auta, ne prihvatajući njegovu ruku. Jednim Viktorovim pogledom, njegovi ljudi su se vratili svom poslu. Katja je razgledala okolo. Svuda, u dvorištu, oko vile i dvorišta, bili su ljudi obučeni u crno i naoružani do zuba. Duge cevi su se presijavale na mesečini. Na licima tih ljudi, mogla se samo videti, surovost. Baš kao i kod njihovog gazde, koji je sada u Katju gledao, kao u boginju.
Ona boginja.
On sluga.
Njen sluga.
- Ajde! - poveo je do ulaza u vilu.
Čim je zakoračila unutra, shvatila je da je ovaj čovek i više nego bogat. Shvatila je ona još prvog dana kada ga je upoznala da je bogat, videla je njegov skupocen rolex sat. Ona nije volela luksuz, suprotno, ona je volela skromnost. Volela je njen mali stan. Nije bio ovoliki, kao ova vila, ali njoj sasvim dovoljan. Nije bila ni siromašna, ni bogata. Srednje. Svoj stan je kupila novcem, koji je pošteno zarađivala tokom studija, a ponekad radeći i leti, dok su njene drugarice bile na letovanju. Uredila ga je po svom ukusu. Elegantno, ali ne toliko skupo, kao na primer, ova vaza koja stoji na polici u hodniku Viktorove vile. Pod u hodniku je bio od mermera. Sijao se na svetlosti. Svetlost je davao veliki luster na plafonu, koji se sačinjavao od stakla, koje je ličilo na kristale, moglo je se ogledati o njega. Kao i o pod. Umetničke slike su bile okačene za zid, ali jedna joj je zapala za oko. Od njenog omiljenog slikara. Vinsent Van Gog. Slika, Vaza sa petnaest suncokreta. Pored lala, obožavala je i suncokret. Još kao mala, često je roditelje, terala da je vode u polja suncokreta. Njeni roditelji bi prvo negodovali i odbijali bi je, ali onda bi ih ona pogledala sa onim njeni plavim okicama, i oni nisu imali izbora. Bila je mala i niskog rasta, sićušna, te bi se često izgubila u poljima suncokreta. Zato su je roditelji i odbijali, plašili bi se ako bi ona nestala, izgubila se. Dešavalo bi se to puno puta, a onda bi se mala devojčica pojavila niotkuda. Jednom se desilo, da su je njeni roditelji uhvatili, kako pokušava da isčupa jedan suncokret. To se završilo tako što je Katja, pala, i to na guzu, i neko vreme je bila ljuta na suncokrete, zato što je pala i razbila guzu. Posle bi joj roditelji govorili, kako nije kriv suncokret, već ona, zato što je htela da ga iščupa, a on se morao braniti od njenih malih, đavoljih ručica. Sutradan, želeći da se izvini suncokretu, naterala je svoje roditelje da ponovo odu u polje, međutim tu je nastao problem. Nije znala kom suncokretu je htela da naškodi, te je opet naterala svoje napaćene roditelje, ovog puta tatu, da je popenje na haubu auta, te se koliko god mogla, iz sve snage, prodrala i izvinila svim suncokretima u polju. Potom, nakon njenog piskutavog vriska, začuo se gromoglasni smeh. Njeni roditelji su se smejali i zaljubljeno gledali u njihovu ćerkicu. Bila je drugačija od svog starijeg brata Alekseja i starije sestre Milice, što se i očekivalo, bila je najmlađe dete u porodici. Nasmejala se na samu pomisao o svojoj porodici.
- Šta li sada rade? Kako su? - mislila je.
Trgnula se kada su u hodnik ušle tri žene. Jedna starija, dve mlađe. Na njihovim licima je bio osmeh. Starija žena je gledala toplo i majčinski, dok su dve mlađe gledale opčinjeno.
- Šta je sa njima? - upitala je samu sebe.
Reklo bi se da starija ima negde oko 50 - tak godina, dok su mlađe sigurno nedavno napunile 18 godina.
- Vesna, Ana, Nevena, da vam predstavim, ovo je Katja. Ljubav mog života - rekao je Viktor, ponosan i sa osmehom.
Katja ga je začuđeno pogledala.
- Ljubavi, ovo su moje kućne pomoćnice. Vesna radi za mene već 5 godina, a Anu i Nevenu sam nedavno primio. One će ti uvek biti na usluzi, jel tako? - pogledao ih je.
- Naravno! - rekla je Vesna i prišla Katji. Pružila joj je ruku, koju je Katja oklevajući prihvatila. Vesnina ruka je bila topla i nežna, baš kao i ruke njene majke. Prišle su i Ana i Nevena.
- Ja sam Ana - predstavila se devojka u kratkoj kosi.
- Ja sam Nevena - predstavila se druga devojka u dužoj kosi.
- Mnogo ste lepi! - rekla je Ana.
Katja se na to nasmejala.
- Hvala!
- Vesna, da li je večera spremna? - upitao je Viktor.
- Naravno.
- Dobro, idemo u sobu, a vi postavite večeru! - rekao je.
- U redu! - sve tri su otišle iz hodnika.
- Idemo u sobu! - rekao je.
- Pokaži mi gde je moja soba! - rekla je, ni ne sluteći da je zapravo drugačije.
- Naša soba! Spavaćemo u istoj sobi!
- Ne dolazi u obzir! Kada već moram da budem ovde, želim barem da imam svoju sobu!
- Rekao sam da NE MOŽE!!! - opet se prodrao.
- Znaš, jednog dana ako nastaviš da se dereš ovako, otići će ti glasne žice! - rekla je i Viktor se nasmejao. Katja ga je pogledala začuđeno.
- Ti definitivno imaš bipolaran poremećaj!
- Dođi!
Povukao je prema stepenicama i popeli su se na sprat. Otvorio je vrata velike i luksuzne sobe. U njoj je dominirao veliki bračni krevet. Ono što je videla na noćnom stočiću, nateralo je da se u mestu zaledi. Njena slika.
- Odakle ti moja slika? - upitala je ljutito gledajući u Viktora.
- Nabavio sam je.
- Kako?
- Imam svoje ljude.
- Ti za sve imaš svoje ljude, samo pamet nemaš - rekla je, na šta se on opet nasmejao.
- Nikad se u životu ovako nisam smejao!
- Šta se smeješ? Šta ti je smešno? Smešno ti je to što si me kindapovao, a? - sada je bila ozbiljna.
- Ja te nisam kindapovao! Doveo sam te kući. Tvojoj kući!
- Koliko puta trebalo da ti kažem da ovi nije moja kuća?
- Ovo je tvoja KUĆA i tačka! - naglasio je reč kuća.
- A sada idi osveži se i idemo na večeru!
Katja se samo uputila ka kupatilu, koje je bilo u sobi. Čim je ušla u kupatilo, umila se hladnom vodom i pogledala samu sebe u veliko ogledalo.
- Pobeći ćeš odavde, pobeći ćeš! - rekla je gledajući samu sebe.
Izašla je iz kupatila i zatekla Viktora kako sedi na ivici kreveta.
- Ajmo, ljubavi! - uhvatio je za ruku i izašli su iz sobe.
Na trpezarijskom stolu stajalo je brdo hrane. Njena sva omiljena jela. Viktor joj izmakao stolicu, pomagajući da sedne.
- Ovde su sva tvoja omiljena jela, ljubavi.
- Kako znaš da su ovo moja omiljena jela? A, čekaj, čekaj, nemoj da mi govoriš. Znam. Imaš svoje ljude, jel tako?
- Tako je, ljubavi moja. Sada jedi - rekao je, stavljajući hranu u njen tanjir.
- Nisam gladna! - slagala je. Bila je gladna, ali nije želela da jede sa njim.
- Jedi!
Jeli su u tišini, Katja je gledala u svoj tanjir, dok je Viktor svo vreme gledao u nju. Nakon večere, Viktor je morao otići u radnu sobu, a Katja je ostala, razgžedajući vilu. Ušla je u dnevnu sobu. Bila je velika, skoro kao ceo njen stan. Ugledala je nešto što je opet nateralo da se zaledi u mestu. Bio je to veliki portret, na kojem je bila ona. Ostala je tako u mestu, šokirana onim što vidi. Bacila je pogled na ostale police, na nekoliko njih bile su njene uramljene slike.
Ludak - pomislila je.
Viktor je ušao u dnevnu sobu i primetio Katju da gleda u slike.
- Prelepa si! - rekao je, grleći je.
- Objasni mi, zašto su moje slike u tvojoj sobi, u dnevnoj sobi, zašto?
- Jednostavno. Zaljubljen sam u tebe! - rekao je i sipao sebi viski.
Katja ga je samo pogledala i krenula ka vratima dnevne sobe.
- Gde ćeš? - povukao je za ruku.
- U sobu, spava mi se.
- Dobro, idemo!
Otišli su u sobu. Katja je bila umorna.
- Možeš da ideš da se istuširaš, ako želiš, pidžamu imaš u kupatilu.
Katja je hitro ušla u kupatilo, želeći da se istušira i što pre ode u krevet. Nije mogla da odoli toploj kupki i ostala je malo duže. Izašla je iz kade i obukla pidžamu.
Izašla je iz kupatila i uzela jastuk i pokrivač.
- Šta radiš to, ljubavi? - upitao je Viktor.
- Ne želim da spavam sa tobom u istom krevetu!
- Spavaćeš!
- Neću!
- Dobro, ti spavaj u krevetu, a ja ću na fotelji.
Katja ga je samo popreko pogledala i legla u krevet. Viktor joj je prišao i poljubio u obraz.
- Laku noć, ljubavi!
Katja je samo sklopila svoje oči, pokušavajući da zaspi. Do pre malo, spavalo joj se, a sada, san joj ne dolazi na oči. Viktor je seo u fotelju, Katja mu je leđima bila okrenuta, tako da je mogao samo videti njenu plavu kosu.
Te noći niko od njih dvoje nije spavalo.

Zver je svojim crnim očima gledala u svoju lepoticu.

Lepotica je svoje plave oči držala što dalje od očiju zveri.