Rane iz prošlosti

1

Iz silnih pročitanih knjiga i romana nisam apsolutno ništa naučila. Dobro ste me čuli, apsolutno ništa. Knjige su namenjene za gubljenje vremena i na to padnu samo budale poput mene. Osim što sam bogatila svoj rečnik dosta sam puta pročitala te divno sročene ljubavne rečenice poput "volim te" ili "zauvek zajedno". Sve je to laž koju su nam nametnuli pisci. Nažalost van knjige sve je to drugačije. Ljubav deluje tako lako na štampanim listovima knjige a ustvari je tako komplikovana i teška za razumeti.. Ne dešavaju se situacije da te neko poljubi na kiši ili da je neko loš tip kog uspe da promeni jedna devojka, fina devojka. Tako da sam iz silnih knjiga, ponavljam, izvukla samo jedan zaključak. Ljubav je patetična, a knjigama ne treba da se veruje.
"Bler nastupaš!"
Viknuo je moj trener. Pogledala sam se u ogledalo i tiho sebi rekla "možeš ti to". Pre svakog nastupa to kažem, jer mogu. To je moja stvarnost, ne savršen momak koji će me na kraju knjige zaprositi, već sam to ja. Istrčavam iz garderobera i stajem na scenu u svoju pozu čekajući da se zavese otvore. To sam ja, Bler Vud. Možda imam sasvim obično ime ali to sam ja. Devojka koja je izgubila svu nadu u ljubav ali je pronašla nadu u sebi. Nežan zvuk violine počinje da svira u pozadini a zavese se otvaraju. Ispred sebe vidim publiku. Moju publiku. Oni mi se dive, vole me. Istupim nogom i tu kreće ples. Igram i unosim sav svoj trud i energiju u to. To sam ja. Nežna balerina davno slomljenog srca. Igram svojim srcem i dušom, ne samo nogama. Na scenu izlaze još dve balerine koje igraju iza mene, sve smo u savršenoj harmoniji. Ispred mene nema nikoga, samo crnilo i osvetljenje. Pravim piruetu i završavam svoj nastup. Za mene je sve ovo trajalo kratko, za ostale se možda činila kao večnost ili kao pet minuta ali se po izrazima lica i aplauzu koji ispunjuje salu vidi da su oduševljeni. Poklanjam se publici i šaljem poljupce dok se zavesa polako zatvara.

~

"Bler savršeno!"
Izgovara oduševljeno moj trener dok me grli. Uvek se oduševi posle mojih nastupa iako ih je posmatrao malih milion puta dok smo vežbali, samo što je na sceni uvek emotivnije.
"Već su ispred hale novinari koji žele da te intervjuišu. Raspoložena?"
Osmehnem se i klimnem glavom. Prija mi pažnja novinara, prija mi slava. Ne mogu da lažem. Ponekada znaju da budu naporni ali kad se setim da ću biti na svim naslovnicama novina u Londonu nije mi žao. Navlačim trenerku i duks pa uzimam svoju sportsku torbu i izlazim. Čim otvorim izlazna vrata hale kreće da seva blic na šta se osmehujem i pomalo prekrivam lice kako mi svetlo ne bi sevalo u oči.
"Bler kako se osećate nakon ovog fantastičnog nastupa?"
"Bler kada mogu da se očekuju novi natupi?"
"Bler da li još uvek imate osećanja prema vašem bivšem momku?"
Svako pitanje mi prolazi kroz uši a ovo mi se zakuca ravno u čelo. Hoće li ga ljudi prestati pominjati? Trener me zagrli oko ramena i potapše me po istom. Znam kako da odreagujem, više nisam klinka koja će da plače svaki put kada ga neko pomene.
"Bilo je divno zaista. Zahvalila bih se kao i uvek nikom drugom osim svom treneru i ljudima koji me bezuslovno podržavaju. Kao na primer.."
Prekida me u sred pričanja buka na parkingu i svaki novinar i paparaco se okreće. Na parkingu kod jednog auta se tuku dva muškarca. Prizor je uznemirujuć, crnokosi i krupni čovek izgleda kao da će da ubije ovog ispod sebe.
"To je Aleksej Prajs!"
Uzvikne neka žena na šta svi otrče kod dva muškarca koja samo što se nisu poubijala. Neki snimaju, neki viču, a neki pokušavaju da ih razdvoje. Poenta je da sam ja sama ostala ovde bez pažnje i posvećenosti koju sam malo pre imala.
"Da me sad pitaš ne bih umeo da objasnim šta se desilo."
Ne odgovorim ništa već besno odlazim u auto dok trener ide za mnom. Ovo je bilo moje veče. Veče koje je neki agresivni buzdovan upropastio. U samo jednoj sekundi su se svi okrenuli i potrčali su ka njemu. Ka Alekseju Prajsu. I tada se postavlja u mojoj glavi pitanje ko je Aleksej Prajs?
"Bler ne nerviraj se."
"Ne nerviram se."
Pali auto a ja grebem kaiš na svojoj torbi.
"Bler.."
"Ovo je bilo moje veče! Svi su bili oko mene!"
Naslonim glavu na sedište i izdahnem. Ni ne znam tog čoveka a već ga mrzim.
"Nije ni bitno samo si se otarasila tih spodoba.."
"Bitno je, niko neće čuti šta sam imala da kažem zbog neka dva kretena."
Gledam na put kroz prozor i i dalje sam besna. Pokušavam da smetem zadnjih deset minuta sa uma tako što palim muziku na radiju.

~

Stižem konačno kući i penjem se na sprat gde se nalazi moja soba. Ostavljam torbu pored ogledala i bacam se na krevet. I dalje sam besna. Znam da ne bih trebala tako da se osećam. Bila sam savršeno nastupala i svi su bili zadivljeni, to mi je i cilj zar ne? Ali saznanje da mi je neko ukrao slavu na tako banalan način me razbešnjuje. Zašto je neka tuča bitnija od tako emotivnog i dirljivog nastupa? Uzimam macbook i otvaram pretraživač. Aleksej Prajs. Ne bi sigurno poskočili svi da snime tuču dva nebitna čoveka. Pretražujem njegovo ime i prvo što mi izlazi jeste link za vikipediju sa njegovom slikom. Znam ovog čoveka, ali samo po liku. On je bokser. Uspešan i slavan. Gutam knedlu dok listam dole i odmah mi izlaze udarne i najnovije vesti.
"Šokantno! Aleksej Prajs se potukao sa Mekom Grejem ispred kulturne arene! Još uvek se ne zna razlog njihovog konflikta ali je potvrdjeno da se policija umešala u ovaj incident."
Čitam i zanimam se sve više. Osećam se kao neko nesrećan ko u jedanaest uveče gleda drame poznatih ličnosti. To i radim, samo što nisam nesrećna i ne čitam ovo jer me zanima ovaj kreten, već čitam da vidim šta je toliko bilo zanimljivo da bi prekinulo moj intervju.
"Kada smo pitali gospodina Prajsa zašto je odlučio da se fizički obračuna sa svojim dugogodišnjim protivnikom opsovao je i ušao je u svoj auto."
Još je i nekulturan..
Kada prelistam još malo vidim da su i ostavili video cele tuče. Ne premišljam se i uključujem video. Na početka videa sam ja. Zar nisu mogli da me iseku?
"Kao na primer.."
"To je Aleksej Prajs!"
Na snimku više nema mene i svi trče ka njima dvojici dok se mlate na podu.
"Aleksej, Aleksej.."
Svi uzvikuju njegovo ime dok on pesniči do smrti takozvanog Meka. Ljudi počinju da ga odvajaju od njega a on se otima i ima besan izraz lica. Drugi ljudi podižu skoro beživotno telo dok mu brišu maramicama krv sa lica.
"Platićeš mi kurvin sine!"
Vikne na šta ostajem zgranuta. Pljune na pod i odlazi dalje od njega.
"Gospodine Prajs šta je dovelo do fizičkog obračuna sa.."
"Jebite se svi!"
Na snimku ulazi u svoj auto i odlazi. Samo odlazi kao da ništa nije učinio.

Posle dužeg vremena izbacujem nešto novo za šta se iskreno nadam da će vam se dopasti😊. Ovo će biti nešto drugačije i nešto dosta emotivnije, uživajte u daljim nastavcima🍾