Rane iz prošlosti

48.

"Mnogi su se pitali zašto je jedna petnaestogodišnjakinja krenula da ide na psihoterapiju. Zapravo postoji dosta razloga ali evo jednog najlogičnijeg. Moji roditelji. Imala sam samo jedanaest godina kada su se razveli, što znači da je to bilo pre četiri godine. Da dobro ste čuli. Četiri godine. I moja mama je mislila da se od tada nešto poremetilo u mom detinjstvu. Netačno. Sa mnom je itekako sve u redu. Od silnih drugarica koje sam tada imala krenula sam da se družim samo sa jednom, sa Leksi. Mama je već tada mislila da nešto nije u redu. A sledeće što je bilo jeste da je videla moje školske sastave na temu "Moj tata" gde sam napisala da zapravo i nije neki tata jer je otišao sa ženom koja je dosta mladja od njega i mame. To je bolelo mamu, i jedno veče sam čula kako plače dok priča sa njim na telefon i govori da joj je mnogo teško bez njega. Nikada joj nisam rekla da sam je čula. Sve u svemu presavršen brak mojih roditelja se završio tako što je tata shvatio da želi da bude sa drugom ženom a mama ostaje sa mnom. I posle četiri godine misli da ipak nisam dobro podnela razvod i da trebam da idem kad tad na psihoterapije. Leksi me je pitala da li tamo idu ludi ljudi. Ne znam, jesam li ja luda? Ne čujem se toliko često sa tatom. Možda samo par puta u nesec dana, a tako sam želela da se čujemo. Da me pita kako je u školi, na baletu, da li i dalje vredno radim i učim. Ali on je bio preokupiran time da stvori novi život a stari zaboravi, kao i sve nas iz njega. Poenta ovog dnevnika ne postoji, i mislim da je gubljenje vremena. Ali moj terapeut misli da bi mi poboljšalo razmišljanje i naše razgovore da pišem dnevnik. I eto, zato bacam svoje dragoceno vreme. Rekla je da se usredsredim na emocije koje trenutno osećam čak i ako su povezane sa prošlošću. A jedino što sam donekle želela jeste da zaboravim na emocije i na prošlost."

Zatvaram svesku i guram je ispod jastuka. Prekida me u čitanju zvono sa laptopa. Ustajem sa kreveta i prilazim stolici na koju sedam i otvaram kompjuter. Aleksej me zove na video pozviv. Kao da mi je svanulo u glavi jer me je pozvao. Nadala sam se ovome i desilo se. Pristiskam na dugme da odgovorim na poziv i na ekranu se pojavljuje njegov lik. Leži u krevetu naslonjen ledjima na naslon i osmehuje se pomalo kad se javi.
"Nisam očekivala poziv."
"Očekuj neočekivano."
"Kako to da protumačim?"
"Protumači tako da mi malo fali da kupim avionske karte za Rusiju i da doletim kod tebe."
Naslanjam glavu na ruku i izdahnem. Dovoljno ga poznajem da znam da me voli, neću biti skromna. I da, dovoljno ga znam da je dovoljno lud da dodje stvarno ovde kada bih ga pitala.
"Aleksej fališ mi, i već bih da se vratim kući, ali bih bila besna da stvarno dodješ."
"Zašto?"
"Jer želim da osetim kako je biti sa tobom nakon toliko dugo vremena. Želim da malo žudim za tobom. I uostalom imaš dete i život koji je tu."
Samo gleda i vidim da mu pogled švrlja po ekranu. Zaista bih želela da je tu, da sve ostavi i dodje ali to bi bila najsebičnija stvar na svetu. Nikada mu ne bih dala to da uradi.
"Fališ mi mila, baš mnogo."
"I ti meni."
Zamišljam kako mu dodirujem lice dok pričamo ove stvari jedno drugom. Ali ne mogu da udjem u ekran, a tako bih ga dodirnula sada.
"I jedva čekam da te opet zagrlim."
"I ja tebe. Čujemo se ovih dana. Okej?"
"Okej."
Prekida vezu i padne mi kamen sa grudi jer ništa nije pomenuo za prethodan nemili dogadjaj. Znam da nije zaboravio, dovoljno ga dobro znam da se suzdržava da ne napravi scenu. Ponovo me nešto vuče ka davno zaboravljenoj svesci. Zaista mi nije jasno ni što sam je ponela. Ah da, jer sam dala Alekseju ključeve od kuće na čuvanje i plašila sam se da će je videti misleći da je to pisala dvanaestogodišnja Bler koja je bila mala buntovnica, a ne samo malo starija Bler koja je mrzela svoj život tada. Zaista je bilo teško za mene u tom periodu da uopšte živim. Bez tate i sa pritiskom od mame. Skupljam hrabrost da okrenem još par listova. Ležem na krevet pa otvaram svesku tamo gde sam stala.

"Kada mi je Anastasia (moj psihoterapeut) rekla da treba da pišem dnevnik prvo što sam pomislila jeste da je to najgluplja stvar koju sam čula. Kako može pisanje da mi pomogne u bilo čemu? Medjutim zaista jeste, vidim da jeste. Bolje idu ragovori, manje razmišljam a osećanja oko kojih bih se mučila završavaju u svesci. Čak sam pisala i neke dane koje provedem. Možda se ne desi nešto zanimljivo ali opet zabeležim sve ovde. Danas se desilo nešto posebno. Ne znam kako bih to ikome objasnila ali mislim da mi se svidja moj najbolji prijatelj. U pitanju je Ken. Anastasia, pre nego što me osudiš veruj mi da imam dobar razlog što sam zaljubljena u njega. Zapravo je jedini koji se interesuje za moje seanse sa tobom. Znam Leksi dovoljno dobro, njoj je sve bezveze i sramotno. Verovatno misli da bi me uvredilo da me pita nešto u vezi toga. Ali Ken. Ken je tako pažljiv i dobar. Nisam se samo zbog toga zaljubila u njega. Ima mnogo više toga što mi taj momak pruža.
"Bi, želim nešto da te pitam. Samo nemoj pogrešno da me shvatiš."
Gledala sam u njega i čekala sam pitanje. Znao je da moj pogled odobrava to da me pita šta je želeo.
"Kako si? Mislim, jesi li bolje od kada ideš na seanse?"
I tada mi je nešto sevnulo kroz grudi, a oči su u trenu zasuzile. Niko se nije pitao za to, osim mame jer me je ona i poslala na te seanse sa tobom. A ti si morala jer ti je to posao. Ali njemu nije, samo mu je bilo bitno, mogla sam to da osetim.
"Bler? Ti to plačeš?"
Pitao je oprezno dok sam drhtavom rukom sklanjala suzu sa lica.
"Ja samo.. Nije me niko to pitao u poslednje vreme."
"Niko te nije pitao kako si?"
Klimnula sam glavom uz šmrckanje poput deteta. Privukao se meni a ruku je položio na moje rame. Gledala sam ga pravo u oči dok mi se nežno osmehivao. Taj osmeh je u meni budio mir koji nisam osetila u poslednjih četiri godine nijednom. Nisam osetila mir od kada su se mama i tata razdvojili. Sa ramena ruka mu je prešla na moj obraz dok mi je palcem nežno brisao suzu. U meni je bujalo hiljadu emocija. Sva sreća pa sam imala duge rukave tada, nije mogao da vidi da sam se cela naježila od tog dodira.
"Ako je tako, voljan sam da budem taj koji će brinuti o tome."
Zagrlio me je i mazio me je po ledjima. To je bio samo prijateljski zagrljaj, za sada. Nadala sam se u sebi. Želela sam da bude više od toga. Ali mi smo prijatelji zar ne?"

Kada se kucanje na vrata oglasi kroz sobu brzo zatvorim svesku i gurnem je ispod jastuka. Ustajem sa kreveta i pre nego što otvorim vrata bacim pogled na špijunku kroz koju vidim Džona.
"Bler."
Pozdravlja me sa osmehom kada otvorim. Ulazi unutra pa zatvaram vrata i zaključam.
"Nisi otišla sa ostalima?"
"Ne, dosta mi je od prošle noći."
Sedam na svoj krevet a Džon se oslanja na radni sto u sobi.
"Izvini što ometam. Samo proveravam ko je sve tu."
"Mislim da sam jedina."
Ironično se nasmejem. Dobrodošla u novi grad Bler. Šteta što nećeš izlaziti iz hotela dok ne naučiš da se normalno ponašaš u izlascima.
"Andrej i ja smo razgovarali o tebi."
Više nije naslonjen na sto već sedi dok prelistava gomilu papira u svojim rukama. Šta su pričali? Ako mu nije onda preda mnom rekao da sam se napila i šta se već sve dogodilo sigurno je sada. Verovatno misli da sam neodgovorna alkoholičarka.
"O meni?"
"Da, o kome drugome?"
Slegnem ramenima.
"Bler na prvi pogled si mu se dopala, kaže da se na prvi pogled vidi dar."
Reče čovek koji ni ne zna ništa o baletu.
"Zahvaljujem."
"Ali medju nama, čovek nema pojma o čemu priča. Majka mu se bavila baletom pa je samo od roditelja nasledio posao. Našao je najbolje trenere i napravio je posao."
Gledam u njega i čekam da nastavi. Nije mi sve jasno. Zašto mi govori sve ovo? Od toga da je rekao da imam dar i da se to vidi do toga da zapravo nema pojma.
"Koja je poenta?"
"Poenta je da kada sam to saznao bio sam i više nego razočaran. A saznao sam tako što sam ga pitao da vas podelimo u dve grupe i da on vodi jednu a drugu ja. Tad mi je sve rekao."
I dalje mi nije jasno šta hoće da kaže. Odlaže papire na sto i dolazi do mene.
"Želim da skratim turneju. Samo ćemo dve nedelje ostati. Odigraćemo za to vreme dva nastupa."
Sa mesec dana na dve nedelje? Mora da sanjam ovo.
"Šta je sa planovima? Sa svime što smo isplanirali i platili?"
"U ugovoru sa njima je pisalo da ako ne ispunjavaju naše uslove moramo dve nedelje da ostanemo pa posle imamo pravo da idemo kada god želimo. A ne želim da saradjujemo sa nekim ko ne vidi pravu svrhu baleta i mojih plesačica."
Ne postavljam dalje pitanja. Moram da priznam da mi je čak i drago što se turneja skratila. Izgleda da se nisam uklopila u novu državu i moj san koliko sam mislila da hocu.
"Samo sam želeo jedno da te zamolim. Ove dve nedelje da mi ti pomogneš oko grupa. Da vodiš pola treninga ti i pola ja. Bler ti si jedina osoba u koju mogu da se uzdam. Mislio sam da ću ovde dobiti pomoć, da će biti još trenera za saradnju.."
"Džone, u redu je. Pomoćiću koliko god mogu."
Osmehne mi se i sa olakšanjem izdahne.
"Hvala Bler."