Rane iz prošlosti

51.

Treći novembar je oduvek bio bolna tema za mene, ne sama tema rodjendana i starenja već se uvek prisetim svog dvadesetog rodjendana. I evo me sada u avionu koji dolazi iz Rusije za London tačno na moj rodjendan. Dok ne pričam ni sa kim iz studija a par puta sam uhvatila Džona kako me popreko gleda. Ustvari me svi gledaju povremeno jer je Ana svima ispričala za moju i Džonovu epsku svadju koja mi je uništila snove. Svaki put kada se setim toga izdahnem i pojačam još muziku da ne bih razmišljala o tome. Moram sa počnem da tražim posao. Jer ako to ne uradim znam da sledi povratak za Majami.

ALEKSEJ PRAJS

Sa Leksi i Dilanom sedim u kafeu na aerodromu dok čekamo njene roditelje. Danas mi je dan stvoren za prevrtanje očiju. Jer su me dovukli ovde da čekam njene roditelje.
"I dalje mi nije jasno zašto nisi mogao da uzmeš moj auto nego moram ja da vas vozim."
"Znaš da ne volim džipove."
Smeška se Dilan i uzima Leksinu šaku koju ljubi. Fuj.
"A da nadjete sobu?"
"Video bi da ti je Bler tu."
Dodaje Dilan sa kezom. Sve bih dao da je sad tu. Čak bi mi bilo drago da nas Dilan podjebava.
"Kad smo kod toga.."
Leksi pokazuje prstom našu levu stranu dok se smeška. Kada se okrenem vidim Bler koja ide ka nama i vuče kofer. Nema šanse. Ustajem sa stolice i zatrčim se ka njoj kao pomahnitao. Ona se već smeje i pušta kofer da bi raširila ruke i primila me u zagrljaj. Konačno joj osetim telo i njen miris, ponovo je tu.
"Hej.."
Promrsi mi u vrat. Odaljim glavu i gledam je u oči. Ruka mi miluje njen obraz pa je ljubim u isti.
"Mesec dana?"
"Izgleda da sam skratila put.."
Ne izdržim da je ne poljubim. Ruka mi je u njenoj kosi a druga je na struku.
"Polako Prajs, imamo čitav dan."
"Bler!"
Uzvikne Leksi iza nas pa me Bler pušta iz zagrljaja i zaleće se Leksi njoj u zagrljaj.
"Srećan rodjendan Bi!"
Jebem ti, rodjendan.
"Hvala Leksi.."
"Dobićeš poklon večeras."
Ne znam kako nisam shvatio da su me na foru doveli da je dočekamo. Sve je i previše očigledno bilo. Ako ništa spreman je poklon za nju.
"Večeras neko slavlje?"
Pita Dilan dok nas i gleda a Bler stisne usne u liniju.
"Nema slavlja."
Nervozno se smeška pa je zagrlim oko ramena, osećam da joj se telo opušta i više nije napeta.
"A možda neka večera? Samo nas četvoro."
Vidim Bler malo olakšanje na licu dok me gleda sa osmehom. Radije bi verovatno nešto opušteno umesto žurke.
"Poneću ti kofer."
"Hvala mili."

BLER VUD

Iako sam premorena od leta Aleksej je insistirao da samo svratimo do njega nakon čega će me odvesti kući. Definitivno ću za večeras samo naručiti hranu umesto da pravim jer nemam vremena ni snage.
"Kako je bilo na putu?"
Pita me dok stavlja kofer sa strane do zida. Razgledam okolo i sve je isto. Nije prošlo puno vremena od kada sam otišla ali sve se činilo kao večnost dok sam bila bez njega.
"Okej, drago mi je da sam se vratila."
Sedam na njegovu belu garnituru pa se protegnem. Sledeći put ne letim bez prve klase.
"Čuo sam da je nekome danas rodjendan."
Staje mi iza ledja i ljubi mi vrat. Smeškam se jer znam da je zaboravio. Jednom mi je rekao da je loš sa pamćenjem datuma, a i mogla sam da mu vidim izraz lica kada mi je Leksi čestitala rodjendan.
"A ja sam čula da ga je neko zaboravio."
Okrećem se prema njemu a on glumi uvredjenost dok se ja cerekam.
"Zaboravio? Nikako. Prisetio se posle? Možda."
Poljubim ga i grlim ga preko naslona garniture.
"Falio si mi."
Zagrli me oko struka i podiže me sa kauča u naručje a ja se smejem.
"Aleksej! Pusti me!"
Nosi me sada na ramenu a ja ne mogu da prestanem da se smejem. Kada me konačno spusti na pod povlači me ka sebi i ljubi me u obraz.
"Možda sam zaboravio jer nisam uopšte ni znao da dolaziš, ali imam spremljen poklon."
"Nema veze, nisam ljubitelj rodjendana. Nisi morao da se trošiš."
Ljubi me u čelo pa mi uzima ruku i vodi me kroz kuću.
"Poklon mi je ostao u garaži."
"Možeš da ga doneseš?"
"Nema šanse. Pretežak je."
Odlazimo do zadnih vrata koja vode do garaže. Nisam pre bila u Aleksejevoj garaži koju ni ne koristi toliko, ako sam dobro primetila obično
su mu kola ispred parkirana. Kada otvori vrata unutra je samo beli auto marke Mercedes Benz. Aleksej se naslanja na auto i odmerava me sa osmehom.
"Kupio sam novi auto."
"Vau.."
Dolazim do auta koji je prelep. San mi je da imam novac za ovako lepe stvari.
"Ljubomorna sam, omiljena mi je marka."
"Ne voliš moj Range rover?"
"Daleko od toga. Moram reći da imaš ukus za automobile."
Odlazi do jedne police na zidu sa koje uzima malu belu kutiju koju kada dodje daje mi u ruke. Kutija na sebi ima crvenu mašnu.
"Evo ga poklon."
"Težak ha?"
Samo se smeška i pokazuje mi pogledom da otvorim. Povlačim crvenu mašnu koja se odvezuje pa otvaram kutiju. Otvaram usta u šoku i iz nje vadim ključeve od Mercedes auta. Pogledam u njega a on ima osmeh od uva do uva i čeka reakciju.
"Svidja ti se poklon?"
Vraćam ključ u kutiju i ostavljam je na auto iza sebe. Nema šanse da ću ovo uzeti. Previše je.
"Aleksej.."
"Biće na tvoje ime, ovih dana samo trebaš da potpišeš par papira. Nadam se da sam pogodio boju i ostalo."
On je lud, definitivno. Da je auto neprijatno zelene boje mislim da bih opet bila prezadovoljna. Samo što ga ni tada ne bih uzela kao i sada.
"Auto je divan, ali ne mogu da prihvatim ovo. Ne želim i ne mogu."
"Ne možeš odbiti. To je poklon za tebe."
"Da, previše skup poklon."
Ponovo mu pružam nazad kuhinju a on pomera moju ruku.
"To je najmanje što mogu da učinim za tebe Bler. Zaslužuješ više od ovoga."
Prilazi mi i ljubi me u obraz pa me zagrli.
"Ionako si se žalila da imaš star auto."
Smeškam se ali osećaj na grudima koji pokušavam da zanemarim ne nestaje.
"Imam bolju ideju, da ostaviš sebi auto."
"Bler za tebe je."
Već vidim da je pomalo tužan i razočaran jer odbijam da prihvatim. Auto je savršen. Bože, ne može da se meri sa mojim. Ali to je i razlog što ne želim da ga prihvatim. Ja nikada ne bih mogla sebi ovo da prijuštim.
"Ne svidja ti se?"
"Kako da mi se ne svidja? To je auto Aleksej."
Uzima mi kutiju iz ruke pa vadi iz nje ključ auta koji mi daje u ruku.
"Onda želim da uzmeš sada ovaj auto i da se odvezeš kući sa njim kada budeš htela da kreneš."
Ćutim a on odlazi iz garaže i ostavlja me samu. Gledam čas u auto pa čas u ključ od istog. Kroz par dana definitivno moram da ga nagovorim da ga uzme nazad. Ovo je jednostavno previše.
"Staviću ga u gepek."
Dolazi sa mojim koferom pa otvara gepek i stavlja ga unutra. Kada ga zatvori dolazi ponovo do mene pa me ljubi na kratko.
"Nisam zaboravio rodjendan. Vidiš?"