Rane iz prošlosti

58.

BLER VUD

Sedela sam u kolima parkirana na parkingu nekog tržnog centra koji je bio zatvoren i prazan jer je tri ujutru. Oči su mi se same od sebe sklapale ali sam želela da ostanem budna da bi me umor sutra oborio i da bih prespavala ceo dan. Samo sam želela da mi brže prodje vreme i da što pre odletim za Majami. Pre nego što se predomislim pretpostavljam. Znala sam da postoji ta opcija kada sam ja u pitanju. Uzela sam još jedan čips iz kesice i stavila sam ga u usta. Izbegava inače da jedem nezdravo ali sada mi je potrebno nešto poput čipsa u čemu čovek jednostavno uživa. Zna da nije dobro ali ipak i dalje uživa u njemu. To bi bilo kao moja i Aleksejeva veza. Uživam iako znam da je loše. Svetlima od farova mi drugi auto osvetli moj dok se parkira pored mene. Ne obazirem se više na auto koji mi je na trenutak skrenuo pažnju pa nastavljam da jedem čips. Samo sekund prodje kako sam okrenula glavu i vidim nekoga kako udara po prozoru auta. Srce mi stane kada na prozoru auta vidim izbezumljenog Alekseja koji iznova i iznova udara i viče da mu otključam. Srce nastavlja normalno da mi kuca kada shvatim da je on. Ne znam samo da li bi mi bilo lakše da je on ili neki pljačkaš. Otključavam vrata na dugme i on uleće u auto i zatvara vrata. Zadihano gleda u mene, bez reči par trenutaka. Ništa ne govorim dok jedva izdržavam da ga gledam u oči. Sanjam, volela bih bar da je ovo plod mog umora i nespavanja.
"Zašto?"
Samo tiho pita dok me gleda sa vlažnim očima. Volela bih da mogu da mu dam odgovor. Ali ne želim da dužim. Jer znam da se ovaj razgovor neće završiti za kratko vreme.
"Šta?"
Pitam kao da ne znam. On se sam sebi od muke osmehne u bradu pa obriše suzu koja mu je tek potekla niz obraz. Ostajem hladna dok gledam u njega dok plače. Skroz ravnodušna.
"Bler zašto? Zašto si se spakovala? Zašto si samo otišla?"
Više ni ne gledam u njega. Trudim se da kontrolišem emocije, da ne pokažem da mi je stalo. Naravno da mi je stalo. Naravno da bih se sada ovde isplakala i da bih mu se vratila ali šta onda? Opet isto. Da li će se popraviti, promeniti? Nikada i nije. Samo sam ubedjivala sebe da jeste.
"Moram da ti objašnjavam Aleksej? Zar moramo da ovo činimo težim?"
Koliko god se trudila ipak mi naviru suze na oči. Zajeca kao dete i prekriva lice rukama.
"Bler znam da nisam savršen.."
Govori dok mu je telo savijeno i briše suze.
"Ali te volim, i nikada te ne bih povredio. Nikada."
Brišem suzu koja mi je potekla niz obraz dok on ne gleda pa udahnem.
"Aleksej to jedino radiš. Povredjuješ me. Uprkos svoj sreći koju sam osetila sa tobom ti me uvek nekako povrediš na kraju."
U pogledu mu vidim da je slomljen nakon moje rečenice. Možda je njemu teško da shvati da nam veza nije nimalo savršena. Da ima divnih momenata sa njim ali onda sednem i shvatim da ne možemo ni on ni ja da trpimo jedno drugo u najgorim trenucima da bi smo imali one najbolje.
"To zaista misliš, da te povredjujem? I ako se uvek jebeno trudim za tebe."
"Ne povredjuješ me jer želiš. Ali svojim postupcima da. Besniš okolo i nasrćeš na ljude, na ljude do kojih mi je stalo."
Osmehne se ironično pa obriše suze. Šta se prokleto smeješ?
"Znači to je? Nisi otišla na razgovor nego kod njega. I verovatno je rekao kako mu je zli Aleksej napravio šljivu."
Shvatio je sve iako mu nisam ni rekla.
"Nemoj nastavljati sa ovim jer nisi u pravu. Molim te samo idi."
"Ne. Neću da jebeno odeš jer ti je neki idiot usadio u glavu da ne valjam. Pokušava da nas razdvoji zar ne vidiš Bler? Pokušava od kad smo započeli vezu."
"Aleksej dosta. Samo prekini da se braniš i sve ostalo. Nasilan si, biješ ljude okolo kada ti se ćefne. Pretio si čoveku."
Sada već počinjem da gubim razum i strpljenje dok on pokušava da predstavi kao da je sve savršeno. Ni na samom početku nismo mogli da učinimo da je sve savršeno, to mnogo govori.
"Znači sada zbog toga odlaziš. Stalo ti je do njega?"
Pita i gleda u mene hladno. Kao da je svaka emocija od malo pre umrla u njemu.
"Ne, to je samo kap koja je prelila čašu."
Odlučujem da mu ne objašnjavam dalje ništa. Ne vredi. U njegovoj priči i glavi meni je stalo do nekoga više nego do njega. Nije istina. Bitniji mi je od svih ljudi u Londonu. Ustvari u životu. Uvek će i biti.
"Ako je tako."
Približava mi se a ja stojim ukočena dok nam se lica skoro dodiruju koliko mi je blizu.
"Možeš da jebeno sada odeš i da se jebeš sa njim. Ako već nisi. Tako si i došla u London zar ne? Šireći noge za tog odvratnog kretena."
Ruka mi bez razmišljanja udara njegovo lice po sred obraza. Glava mu se okreće u levu stranu i trenutak stoji tako pa pogleda u mene. Udarila sam lice koje je nekada bilo za mene najlepše na svetu. A sada ne mogu ni da ga pogledam koliko mi se gadi. Koliko je postalo ružno.
"Napolje."
Jedva procedim dok on samo gleda. I shvata šta je učinio i rekao. Ali sada je kasno. Neće nijedno izvinjenje popraviti sve što je izgovorio. Nikada.
"Rekao si da me nikada ne bi povredio. Upravo jesi Aleksej."
Osmehne se ironično i otvara vrata auta.
"Proklinjem dan kada smo se upoznali. I dan kada sam te zavoleo. A toliko sam te voleo Bler."
Prosipa mi u lice otrovne opaske koje režu sve u meni. Moju dušu na komade. On izlazi iz auta i lupa vratima. Želim da izletim za njim i da ga vedjam. Da ga udaram i da mu kažem da ga mrzim i ako to ne bi bila istina. Ali ne dozvoljavam sebi. Čekam da ode i kada budem sigurna da se odvezao što i jeste tek onda dozvolim sebi da zaplačem. Ronim gorke suze i sada bih i ja volela da proklinjem dan kada smo se upoznali. Ali znam da to nikada neću moći, voleću ga zauvek.

~~~

Gledam u svoju kuću i ulicu u kojoj sam odrasla. Malo toga se promenilo zapravo, možda su popravili asfalt i par drveća su posadili. Ništa novo osim toga. Nisam očekivala toliku lagodnost u telu zbog povratka ovde. Izgleda da me je London zaista promenio. Iz korena.
"Bler!"
Viče mama sa praga kuće pa ulazim u dvorište dok za sobom vučem svoje kofere i torbu. Moralo je mnogo stvari da se potrpa u samo dva malo veća kofera. Ne bi me čudilo da sam i u žurbi ostavila neke stvari. Mama me čvrsto grli i ljubi me u obraz.
"Kakav je bio put?"
Kakav može biti? Nisam mogla ni da spavam jer sam ceo let razmišljala o stvarima koje smo rekli jedno drugom. To jest šta je on rekao. Zaista te najviše povrede oni koje voliš. "Prespavala sam ceo put"
Slažem da me ne bi ispitivala. Ne još uvek. znam da nisam samo došla nazad u Majami jer nisam imala gde. Došla sam i zato što koliko god moja majka može da bude naporna jedina me je uvek razumela. Jedina je znala šta da kaže u najtežim  trenucima. Kada bih da se svi sklone od mene želela sam njenu utehu i pametovanje. Ušle smo unutra i moja dnevna soba je ostala potpuno ista. Uvek sredjena i mirisala je na svežinu. Sela sam na bež kauč te je mama stavila moje kofere i torbu uz zid. "Hoćeš neki čaj? Sigurno bi ti prijao posle tolikog leta."
"Neću mama, hvala ti."
Osmehne mi se pa seda do mene i pruža mi čokoladne keksiće sa stola. Uzimam jedan keksić koji je definitivno izašao iz raja. Topi se u ustima.
"Drago mi je da si došla Bler. Majami i ova kuća su bili prazni bez tebe."
Osmehnem joj se pa dovršavam keksić. koliko god ne želim da priznam i meni je duboko falio dom. Falila mi je kuća, i izlasci sa prijateljima i sve. I falio mi je on. Samo sam i to prećutala.
"I London je bio prazan. Možda to ipak nije grad snova."
Mama se bolno osmehne pa stavlja ruku na moje rame dok me posmatra.
"Ili on nije čovek tvojih snova."
Ni ne odgovaram. Skrećem pogled i gledam u pod. Možda. Toliko sam želela da Aleksej bude taj da mislim da sam više sebe ubedila da je tako nego što jeste zaista bilo.
"Ne znam."
Mazi me po kosi i vidim joj suze u očima. Ali i dalje se smeška i prikriva ti da sluti na najgore.
"Rekao mi je odvratne stvari mama. I da je onaj pravi ne bih mogla da mu se vratim. Toliko me je povredio."
Mama me mazi po ledjima kako bi me smirila. Meni suze naviru na oči ali pokušavam da se suzdržim suza. Barem zbog mame ako ne zbog sebe. Jer znam da bih iste sekunde mogla da se isplačem.
"Znaš, kada smo se tata i ja razvodili nije bilo onoliko sjajno koliko sam ti pričala."
Pogledam u nju pa brišem suze.
"Kako to misliš?"
Udahne pa gleda ispred sebe. Znala sam da kada priča neke teže priče nije mogla da me gleda u oči.
"Ne želim da ti kažem šta je tačno sve rekao. Ali Bler, to nikada nije bila ljubav. I sve što sam želela jeste da moje jedino dete nikada ne oseti kako je živeti sa nekim ko te ne voli."
Pogleda u mene i vidim joj suze koje nisam do sada primetila. Hoće li se ovi dani puni plakanja završiti?
"Ali kada ti ovo kažem mislim to. Sigurno te taj dečko voli. Ne želim da mu oprostiš samo ako se nisi nekada osetila voljeno. A ako si svakoga dana osetila ljubav neću te osudjivati."
Mamine reči tačno znaju gde da ubodu. Znala sam da brak mojih roditelja nikada nije bio dobar, i jedino što sam htela za nju jeste da ona oseti ljubav od nekoga kao što ju je ona svima nesebično davala.
"To je i problem mama. Sve ovo vreme sa njim provedeno bez obzira na svadje i razdvajanje uvek sam se osetila voljeno. A sada me je povredio. Nisam osetila ljubav, posle njegovih reči jedino što sam osetila je mržnja. A mržnju iz sebe je usadio u mene."
Jecam i ne mogu više. Davim se u boli koju osećam. Vraćaju mi se osećaji kojih sam se najviše plašila da će se javiti. Kao onda kada je Ken umro. Kao onda kada su se mama i tata razveli. Sav bol, isti samo još gori.
"Bler.."
Mama me doziva ali je ne čujem od sopstvenih jecaja. Ruka mi je na grudima i pokušavam da udahnem. Volela bih da samo na trenutak oseti kako je. Da zna kako mi je i šta su mi njegove poslednje reči učinile. Slomile su me. Samo želim da se kaje. A nisam mu videla pokajanje kada je to rekao.
"Bler smiri se."
Gotovo da vrišim u svoje ruke. Kada pomislim na naredne dane koji me čekaju i koji će biti ispunjeni bolom. Ne, ne, ne želim. Da sam znala da će veza sa Aleksejem imati ovakav ishod nikada se ne bih zaljubila opet. Mama me grli pa naslanjam glavu na njeno rame i pokušavam da ustalim svoje disanje.