Rane iz prošlosti

25.

Slomljeno srce sam jednom okusila u životu. Poredila bih to sa čulom ukusa, može biti gorko, ljuto, slano. Gorko jer ne prija, izbezumljuje koliko je loše za podneti. Slano bi mi predstavljalo tugu, a ljuto bol. Bol je ono što trenutno osećam, samo to. Ne plačem i ne podnosim teško što me plaši. Prepustila sam se samo bolu koji udara u grudi svaki put kada moja glava odluči da ga se seti. Ustvari mi praznina guta unutrašnjost grudi. Par puta sam pomišljala stvar koja me ljuti. Ken mi ovo nikada ne bi radio. Znam da sam jadna, znam da sam rekla da neću porediti njih dvojicu jer su zaista nebo i zemlja. Ken je bio dobar, razuman, strpljiv. Ponekada pomislim da sam toliko teško podnela njegovu smrt samo zato što smo bili mnogo bliski. Pa naravno da je zbog toga, nije mi bilo teško što sam izgubila dečka, već prijatelja pre svega. A Aleksej? Aleksej je očigledno arogantan, sebičan, i nije zaboravio bivšu. Ponovo misleći o tome bol u grudima se vraća. Zašto je ovako teško voleti? Zašto svaki odnos mora biti bolan? Ne želim da mi se dogadjaju loše stvari da bih bila zrelija i da bih naučila nešto novo, dosta mi je toga. Nismo se čuli od onda. Do duše sve se dogodilo tek sinoć, ali je dovoljno da shvatim da se neće javiti jer je do sada mogao. Ustvari nije ni trebalo da dolazi do ovoga. Trebao je da potrči ka meni i namoli me da ostanem da bi mi sve objasnio, ali nije. Izabrao je da ostane sa njom, da me ostavi. Da me zaista voli uradio bi to, i to je cela mudrost. Sitnica je bila dovoljna da mnogo toga popravi ali njemu nije stalo. Napravila sam grešku pokušavajući opet, takvu grešku... Možda mi se ovo dogadja jer sam obećala nešto čega se sada ne držim, možda sam samu sebe proklela. A možda mi se samo upravo pokazalo da Aleksej i ja nismo jedno za drugo. Neka bude da je to. Sa razlogom nije došao i nije mi rekao da mu nije stalo do nje. Ulazim na njegov instagram profil i gledam mu ponovo slike. Nema sotrija niti novih objava, ali tu je objava sa njom. Iako nisu zajedno ima sliku sa njom na profilu. Bacam telefon sa strane i naslanjam glavu na svoja kolena. Skupljena i slomljena.

ALEKSEJ PRAJS

Iz sve snage udaram džak za boks, iznova i iznova. Besan sam na sebe i na svoje debilno ponašanje. Treba mi ona a nisam to mogao da joj kažem. Nisam mogao da je zadržim.
"Ne mogu da se složim sa tobom. Kreten si Aleksej."
Govori mi Dilan kao da to već ne znam. Sjebao sam kao nikada do sada.
"Znaš da sam odavno zaboravio Nikol, samo je bila tu i napravila je haos. Imao sam želju da.."
Zaustavljam se a Dilan gleda i čeka da dovršim.
"Da šta?"
Prilazim mu i skidam zavoje sa ruku.
"Da joj otkinem glavu. U bukvalnom smislu."
Šokirano gleda pa mu okrećem ledja da bih uzeo flašicu vode sa poda.
"Aleksej jebeno si pustio Bler da ode a kada te je pitala da li osećaš nešto prema Nikol nisi negirao. Ima svo pravo da bude ljuta."
Zatvaram flašicu i ostavljam je.
"Nisam želeo da bude tu dok mi Nikol preti sudom, Bler ne zna većinu toga. Naravno da sam preboleo Nikol. Dilane ne mogu da ti opišem koliko mi Bler znači."
"Pa nisi joj to baš pokazao."
U pravu je, znam da jeste. Ima svo pravo da se ljuti i da ne razgovara sa mnom. Moram da je molim za oproštaj ili da popravljam ovo kako znam i umem pošto sam u jedno siguran, ne mogu da je izgubim.
"Otišao sam."
Dižem flašicu sa poda i uzimam svoj peškir.
"A trening?"
"Reci treneru da mi je iskrslo nešto."
Dilan mi viče da se vratim ali ga ne slušam. Ulazim u svlačionicu i uzimam svoje stvari pa odlazim.

BLER VUD

"Odlične ste bile devojke. Bićete super u Rusiji."
Trening se završava pa svi krećemo ka svlačionici.
"Bler kada uzmeš stvari dodji."
Trener mi dobaci na šta mu klimnem glavom. Uzimam svoje stvari i preobuvam se pa izlazim i dolazim kod trenera.
"Sve u redu?"
Pitam odmah a on klima glavom.
"Da, samo sam želeo da razgovaramo o Rusiji. Planiraš da ideš?"
To mi je san. Od detinjstva, i to se upravo ostvaruje. U Rusiji su najjače i najbolje balerine.
"Da naravno. Zar ne vidiš da se spremam?"
"Ne vidim Bler. Zato sam te i zvao."
Samo čekam da nastavi jer iskrena da budem  nemam šta da odgovorim.
"Znaš kako te predstavljam pred ostalim trenerima? Kao najbolju. Ako ćeš dozvoliti da neki muškarac uništi nešto na čemu smo toliko dugo radili onda odustani odmah. Ovde je još mnogo devojaka koje čekaju na Rusiju ali će raditi za to. Ne čekaju da padne sa neba."
Želim da počnem da se svadjam sa njim. Trudim se, radim. To što par treninga nisam bila tu ne znači da sam odustala.
"Nema muškarca, nema nikoga. Želim u Rusiju."
Krećem ka izlazu a on ide za mnom.
"Krećemo u septembru. Udvostručićemo treninge, moramo više da vežbamo Bler. Nema više vremena za zezanje. Ne igramo se baletske školice."
Izlazimo iz studija pa se okrećem prema njemu.
"Samo vežba, bez zezanja."
Ponavljam pa pružam ružam mu ruku a on mi se osmehne i pruža mi ruku.
"To je moja Bler."
Grli me pa me pušta i krećem ka kolima. Okrenem se i vidim da je Džon već ušao nazad u studio. Okrećem se nazad ka svojim kolima i vidim do mog auta odmah parkiran crni range rover. Znam čiji je. Na njima je naslonjen on skrštenih ruku.
"Bler."
"Ne želim da pričam."
Vadim ključeve auta iz torbe a on kao da se teleportovao ispred mene jer mu je trebao sekund da dodje tu.
"Bler molim te stani."
Otima mi ključeve iz ruku.
"Aleksej!"
Viknem na njega dok gura ključeve mog auta u džep.
"Već si me zamenila? Sa onim matorcem?"
Zbunjeno gledam u njega, ali i šokirano. Odakle mu samo pravo?
"Molim?"
"Aha, dan ti je trebao Bler, jebeni dan!"
Zinem kada shvatim o čemu govori.
"Misliš na Džona? Aleksej prekini odmah sa ovim."
"Ubiću ga."
Kreće brzim korakom ka studiju a ja par trenutaka stojim i gledam dok ne shvatim šta se dogadja. Neće valjda. Idem za njim a on je već u studiju. Kada udjem samo zastajem na ulazu. Aleksej na podu, bije ga. Krv. Mnogo krvi. Sve devojke vrište ali ne uspevaju da ga odvoje od Džona. Jedna zove policiju. Zove policiju. Počinjem da plačem jer ne znam šta drugo da radim. Prilazim i vučem Alekseja za majicu dok mu vičem da prestane. Ništa. Bije Džona koji pokušava da prekrije rukama lice. Prizor je užasavajuć i samo želim da se ovo odmah završi. I završava se. Aleksej ustaje sa krvavim šakama a Džon skoro bez svesti leži na parketu. Prekrivam usta rukama, lice mu je unakaženo. Gledam u njega a on gleda u Džona i zatvara oči. Ne vidim mu uopšte ni malo griže savesti, nije mu žao što je prebio čoveka koji ništa nije uradio...

Mišljenja o novom delu? Uskoro novi delovi🫶🏻