Rane iz prošlosti

3.

Ispijam gutljaj svoje kafe dok sedim u kafiću sa Leksi.
"Da li me zezaš Bler?"
Odmahnem glavom i spuštam šoljicu nazad na tanjirić.
"Od svih ljudi si njega srela i zamalo udarila autom.."
"Pričaj tiše Leksi, neko može da čuje."
Prosikćem na šta ona diže ruke kao da se brani.
"Činjenica je da je taj lik baš bezdušan."
"On više nije moj problem. Rekla sam šta sam imala."
Leksi slamčicom usisava sve sa dna čaše zbog čega pravi neprijatnu buku. Pogledam je besno a ona gleda u mene sa sve slamčicom u ustima.
"Šta?"
"Samo se spakuj i polazi."
Uzimam svoju torbicu i krećemo ka izlazu.

~

Sreda je došla pa tako i moj trening. Ne radim ništa drugačije nego prošli put. Parkiram auto, uzimam stvari i zaključavam. Krećem ka ulazu u studio i tada čujem lupanje šake po mojim kolima na šta se zbunjeno okrenem.
"Dobar model. Iz koje je godine?"
To je on. Šta će on ovde? Više se ne osećam hrabrom kao prošli put. Dolazi da me tuži? Da mi saopšti da ću dobiti poziv za sud? Prilazim bez pokazivanja straha iako drhtim.
"Treba ti pomoć?"
Nagne se na moj auto sa šarmatnim osmehom. Gad.
"Bler zar ne?"
Odmerim ga i ne odgovaram mu. Nije dostojan ni ime da mi izgovori.
"Žurim, a ti se pomeri od mog auta."
Okrećem se ali on potrči i prepreči mi put.
"Gledaj, želeo sam da se izvinim. Za kradju tvoje.. publike. Verovatno je to prvi put da te intervjuišu i zato ti je to zasmetalo."
Besno ga gledam. Pokušava li on to da me ponižava?
"Nije prvi put.."
"Da, da. Uglavnom ti dugujem izvinjenje."
Gledam ga pravo u oči a on ima osmeh na licu.
"Nije oprošteno, ne treba mi prokleto izvinjenje."
Zaobilazim ga ali ponovo isto. Prepreči mi put i stavi ruke na moja ramena.
"Skloni te ruke ti kretenu!"
Odgurnem mu ruke a on ih stavlja u džep svestan da to nije trebao da uradi.
"Slušaj.. Bler. Još jednom se izvinjavam što sam bio zanimljiviji od tvog intervjua. Želeo sam da te zamolim za uslugu."
"Nisam zainteresovana da činim usluge ljudima poput tebe."
Izdahne već nestrpljiv zbog toga što ga ne puštam ni da progovori.
"Samo me saslušaj. Moja ćerka voli balet. Voli tebe i zbog toga sam i čuo za tebe. Želeo bih da je iznenadim i da te upozna."
Iz džepa vadi novčanik koji otvara a ja izbečim oči na to.
"Samo reci koliko.."
"Ne želim proklete pare. Zar nemaš ni malo stida?"
Zaustavlja se i polako zatvara novčanik.
"Zašto?"
"Zato što ti i ja nismo niko i ništa da bih ja tebi činila bilo kakve usluge, jasno? I previše cenim svoj rad da bi mi neko plaćao da upoznajem male devojčice."
Već vidim da je sad ljut i da to i ne krije baš.
"To je više za nju.."
"Za nju ili ne nije jedina na svetu. Za mesec dana opet imam nastup i tvoja ćerka može da dodje da gleda i da me upozna kao i svi ljudi koji imaju želju za tim. A sad se gubi odavde."
Zaobilazim ga po ko zna koji put ali ovaj put ulazim u studio bez da mi iko prepreči put. Izdahnem kako bih došla malo sebi i kako bih shvatila šta se dogodilo. Danas mi je definitivno najčudniji dan u životu.

~

Posle mesec dana
Nalazim se na gradskom aerodromu u Londonu i sve vreme zurim u telefon. Poguram naočare za suce bliže očima i navučem malo više kapuljaču.
"Znaš da ti to ne vredi Bler, već ti je par ljudi prišlo jer su te prepoznali."
"Leksi samo ućuti."
Iz daleka konačno vidim svoju mamu kako dolazi dok vuče za sobom kofer. Skidam kapuljaču i ustajem sa klupe dok trčim direktno njoj u zagrljaj.
"Dušo.."
Zagrli me i onda shvatim koliko mi je njen zagrljaj zapravo nedostajao. Nedostajala mi je ona.
"Kako si mila?"
"Super sam mama, kako si ti?"
Klima glavom kao znak da je dobro. Nasmeje se kada ugleda Leksi koja nam je prišla.
"Dobar dan Violeta."
"Zdravo Leksi!"
Moja mama je zagrli i potapše je po ledjima. Uvek je volela Leksi. A ako moja mama nekoga voli znači daj je taj neko divna osoba što Leksi i jeste. Ponekada naporna ali svakako divna. I kao prijatelj i kao osoba.
"Tako mi je drago što si ovde mama. Koliko ostaješ?"
"Nedelju dana. Posle toga bi vi mogle da svratite do Majamija."
"Naravno mama. Jedan dan."
Uzimam njen kofer i krećemo ka parkingu aerodroma. Ne dolazi često da me poseti, možda četiri puta u godini ako ne računamo moje posete u Americi. Cenim svaki sekund koji provodi sa mnom.
"Dušo ne pričaš mi ništa. Ima li nešto novo? Osim baleta naravno.."
Znam napamet sva njena pitanja. „Kako si?" „Šta ima novo?" I moje omiljeno.. „Ima neki momak?"
Iako zna sve u vezi mog bivšeg momka uvek se nada da sam nekoga našla posle njega, ali postoji prost odgovor na to. Nema, neće ni biti.
Znam da se nada, ipak sam ja njeno jedino dete, od mene jedino i može da ima unučiće. Mrzim što sam ovoliko sjebana i ne mogu da joj ispunim ovu želju i da je učinim ponosnom.
"Osim baleta apsolutno ništa. Ima jedino novo da ćeš ti biti na večerašnjem nastupu. To znači da će sve automacki biti bolje."
Osmehne mi se i zagrli me oko ramena.
"I ja sam srećna što sam ovde draga, zaista."
Dolazimo do auta pa otvaram gebek i stavljam njen kofer unutra.

~

Posmatram svoje našminkano lice sa izraženim rumenilom. Šminkerka u pozadini posmatra sa izčekivanjem dok steže četkicu u ruci.
"I? Svidja li ti se?"
Klimam glavom i osmehnem se. Ne znam da li za mene misli da sam umišljena razmažena klinka koja će joj reći najgoru kritiku za njeno šminkanje, pošto se uvek plaši kad trebam da kažem da li mi se svidja izgled. A svaki put mi se svidi.
"Divno je Rubi. Kao i uvek."
Nasmeši mi se i krene da skuplja svoj pribor. Ustajem i još jednom gledam u svoju kosu i garderobu. Sve će biti savršeno. Mama je tu, vežbala sam,izgledam perfektno i sve karte za nastup su rasprodate što znači da će sigurno biti puno ljudi. Vrata se naglo otvaraju na šta poskočim od straha i ugledam svog trenera.
"Bler! Ima ih gomilu!"
Osmehnem se na njegove reči i skočim mu u zagrljaj. On me ljubi u obraz na šta se odmaknem.
"Imam šminku!"
Podiže ruke kao da se brani dok pokazuje zube.
"Nisam znao! Obuvaj baletanke i kreći na scenu i razvali Bler!"
Viče dok izlazi iz garderobera. Smejem se zbog njegovog ponašanja i navlačim svoje baletanke. Tako obuvena izlazim iz garderobera i srećem ostale baletine sa kojima se pozdravljam. Sve krećemo ka sceni gde je trenutno zavesa zatvorena. Svaka staje u svoj položaj uključujući i mene. Zatvorim na trenutak oči a moje uši ispuni zvuk nežne harmonije koji proizvode instrumenti u pozadini. Otvaram oči kada čujem aplauz i vidim gomilu ljudi, svi ti ljudi došli su da nas gledaju. Ponosna sam. Ponosna sam na sebe i ponosna sam što u najtežim danima nisam odustala. Tako sam ponosna.. Mama i Leksi sede u prvom redu i vidim mamu kako mi veselo maše. Muzika menja tempo i tada je vreme da zaigramo...