Rane iz prošlosti

49.

"Ne mogu da verujem Bi! Tako sam srećna"
"I ja isto, izgleda da Rusija nije onakva kakvom sam je zamišljala."
Razgledam izloge dok hodam ulicom i pričam na telefon sa Leksi. Neću jos dugo biti ovde. Znam da je ovo bio moj san, ali gledajući sad ovaj grad i kako se odvijaju treninzi izgleda da je ono što želim mnogo jednostavnije. Nešto u Londonu.
"Rekla si Alekseju?"
"Ne, želim da ga iznenadim. Molim te učini mi uslugu i ne pominji ništa njemu ili Dilanu. Znam da umeš da se izlaneš."
"Ma daj Bler nemoj da si na kraj srca. Naravno da neću reći."
Izdahnem i rado bih je podsetila kako se svako njeno "neću reći" završilo.
"Ako ti tako kažeš."
"Uživaj u poslednjim danima u Moskvi. Čujemo se Bi."
Vraćam telefon u džep sakoa u kom je itekako hladno. Izgleda da su zime zaista hladnije ovde. Kada stignem ispred svog hotela ulazim unutra i krećem ka liftu.
"Gospodjice Vud."
Okrećem se na pomen svog imena i ugledam Andreja sa sakoom preko ramena i u crnoj košulji.
"Kako je prošao trening? Džon mi je rekao da i ti sada držiš jednu grupu."
"Vrlo dobro. Ipak smo večeras na nastupu moramo da se spremimo."
Klima zadovoljno glavom sa osmehom. Kliknem dugme da pozovem lift i već mi je malo neprijatno jer ćutimo dok čekam lift.
"Džon mi je rekao da ste ipak odlučili da skratite boravak."
"Da, i meni je rekao."
Vrata lifta se konačno otvaraju i ulazim unutra ali i on ulazi što me iznenadi. Gde će on uopšte? Zar nema svoj stan ili tako nešto?
"Džon mi je rekao da su mu ostali papiri kod tebe u sobi pa da ih uzmem kad sam u prolazu."
Kao da mi je pročitao misli odgovara. Klimam glavom i vrata lifta se otvaraju i odmah izlazim. Soba mi se nalazi blizu i otključavam vrata karticom. Ulazimo u sobu i on oprezno zatvara vrata koja se automatski zaključaju čim se zatvore. Uzimam papire sa stola koje nisam ni primetila da je Džon ostavio sinoć pa dajem Andreju.
"Evo ga."
"Hvala, šteta što ne važe jer je Džon odlučio da idete ranije za London."
Uzima papir sa vrha i pruža mi ga u ruku. Uzimam papir i gledam u čudu a on seda na moj krevet.
"Nisi li upravo rekao da ne važe?"
Osmehuje se spuštene glave dok odmahuje.
"Bler, moja majka je videla tvoj trening danas. Želimo da ti ponudimo da ti ostaneš."
Stavlja hrpu papira pored sebe i odmerava me. Nelagoda mi se širi telom dok me guta pogledom.
"Da budeš trener u mom studiju?"
Prstima pritiskam površinu stola. Setim se da sam želela da se vratim za London jer Rusija na prvi pogled nije bila mesto gde ću uspeti. Ali biti trener u najpoznatijem studiju? Otrgne mi se osmeh sa lica od uzbudjenja.
"Možeš da razmisliš naravno, uzmi vreme."
"Ja.."
"Bler."
Ustaje sa kreveta pa staje ispred mene. Ruka mu je oslonjena sada na sto i nalazim se izmedju njegovog tela i ivice stola.
"Zaista bi mi bilo drago da dobro razmisliš o svemu."
Ponovo mu oči prošetaju po mom telu pa se odalji i uzima papire sa kreveta.
"Javiš mi do srede?"
Danas je ponedeljak.
"Da, naravno."
Uz namig odlazi ka vratima. Požurim ka njemu da mu otključam pa otvara vrata i izlazi iz sobe.

ALEKSEJ PRAJS

-Fališ mi.

Šaljem poruku Bler kao mali podsetnik da stalno mislim na nju. Devedeset i devet posto mog vremena se zapravo svodi na to da razmišljam o njoj.

-Koliko?

Stiže poruka zbog koje zagrizam usnu.

-Previše.
-I ti meni Aleksej. Previše.

Bože kakav sam idiot. Diže mi se kurac dok samo zamišljam kako ovo izgovara. Lajla je u školi što znači da sam sam. Kretenu. Ponašaš se ko klinac.

-Da me oraspoložiš?

Šaljem poruku dok svlačim trenerku sa sve boksericama. Već sam krut i tako želim da je tu.

-Gospodine Prajs, morate da budete direktni.;)
-Želim sliku.

Tražila je da budem direktan zar ne? Već mi je ruka uveliko na kiti dok drkam. Osećam se kao napaljeni srednjoškolac. Ovo nisam ni radio od srednje.