Rane iz prošlosti

41.

Aleksej je pobedio. I svi u areni su tako ponosni i srećni uključujući Dilana koji od uzbudjenja čeka Alekseja na parkingu da bi mu čestitao. Svi ga čekamo dok odgovara na pitanja novinarima, a ja nemam želju za tim. Nemam želju da ga vidim. Posle razgovora sa Nikol u kupatilu imala sam želju da odem kući taksijem i da mu se ne javljam uopšte. Samo jednostavno nisam mogla, suzdržala sam se a toliko sam želela samo da pobegnem.
"Evo ga!"
Dilan odlazi do Alekseja i grli ga dok mu čestita.
"Bože preslatki su, Dilan je tako srećan zbog njega."
Slažem se sa Leksi, lepo je videti tako divno prijateljstvo koje tako dugo traje. Aleksej dolazi do nas i uzima Lajlu u naručje.
"Tata pobedio si, kao i uvek."
Hvali ga njegova ćerka pa je ljubi u obraz.
"Sad pravac u krevet kad stignemo kući."
"Čestitam Aleksej."
Govori Leksi a on joj zahvaljuje. Pogleda u mene i smeška se a ja ćutim i izraz lica mi je ravnodušan. Bole me grudi jer me gleda i čeka od mene zagrljaj ili čestitku ali ne dobija to.
"Idemo kući?"
Pita me i vadi ključeve iz torbe.
"Zapravo sam mislila da idem sa Dilanom i Leksi, ako mogu da me odbace."
Aleksej diže obrvu, verovatno u čudu što neću ići sa njim.
"Nema potrebe, ideš sa nama."
Kaže odlučno. Nema šanse da ću ići sa tobom. Pomislim u sebi.
"Kasno je, skoro je pola jedan."
"Pa?"
Pita bezobrazno. I Leksi i Dilan se gledaju a po izrazu lica vidim da im je neprijatno što se svadjamo.
"Kasno je.."
Samo ponovim jer nemam drugi izgovor. U Aleksejevim očima vidim da mu malo fali da opsuje, ili da me pita koji ti je?
"Bi idi sa njim, nema veze što si došla sa nama."
"Ne razumete.."
Kažem i gubim strpljenje.
"Došla sam sa vama, sa vama želim da se vratim."
"Sačekaj tu."
Aleksej više naredi nego što kaže i odlazi do auta koji nije mnogo udaljen od nas. Otvara zadnja vrata i stavlja Lajlu na zadnje sedište pa zatvara vrata i vraća se.
"Ideš sa nama."
Očima pokaže Dilanu da idu. Leksi i Dilan se pogledaju pa otključava auto i Dilan kreće ka kolima.
"Bi zvaću te ujutru."
Prilazi mi i ljubi me u obraz pa trči do auta i ulazi. Isparkiraju se i ubrzo odlaze dok usput sviraju.
"Koji ti je?"
Nasmejem se samo zato što sam i mislila da će to reći. Više se nasmejem od neverice a ne jer mi je nešto stvarno smešno. Samo su mi scene u glavi i užasno je i bolno. Tada nismo bili zajedno, ali činjenica da je bio sa drugom me razara. Da ne pominjem da mi sto puta više otežava što je devojka sa kojom je bio Nikol.
Od svih ljudi na svetu, ona.
"Ako sam rekla da ću sa njima kući ne znam zašto radiš sve ovo."
"Jer ideš sa mnom. Ja sam ti dečko. Zašto bi te vozio Dilan ili bilo ko drugi?"
Besnim. Trenutno bih bila sa bilo kim samo ne sa njim.
"Ti i Nikol. I dalje se vuče ta priča zar ne?"
Diže obrvu i otvara usta. Presudno je. Hoćeš li me slagati Aleksej?
"Jesi li normalna? Znaš da nije tako. Ni ne vidjam je niti pričamo osim kada dodje po Lajlu."
Preseca me bol u grudima i okrećem glavu da bih obrisala suzu koja mi je upravo potekla niz oko. Laž. Gušim se u njegovim lažima. A sada i u suzama i jecaju. Ne gledam ga jer ne mogu. On dolazi ispred mene i rukama me hvata za struk povlačeći me ispred sebe.
"Bler šta je bilo?"
Ne mogu da izgovorim. Samo mi je tvoja bivša rekla da si je kresnuo dok nismo bili zajedno, a naš 'raskid' je trajao možda dve nedelje. Eto to je. To želim da kažem, ali ne mogu ni da zinem. Boli me grlo dok pokušavam da se suzdržim plakanja.
"Bler zašto plačeš?"
Sa obe šake mi obuhvata lice i tera me da ga pogledam. Prvo su mi oči zatvorene a onda ih otvaram i gledam ga. On mi briše suze i odmerava mi lice.
"Dušo molim te pričaj."
Naslanjam glavu na njegovo rame i jecam. Znala sam da će se ovo dogoditi. To je jedan od razloga zašto nisam želela da krenem sa njim nego sa Dilanom i Leksi. Jer sam znala da ću plakati ili pred njim ili kada dodjem kući.
"Lažeš Aleksej."
Kažem a jedna ruka me grli oko struka a druga me miluje po kosi. Hvatam mu majicu i privlačim ga sebi. Njegovi dodiri me bole, ali ne mogu bez njih. Toliko me boli.
"Samo reci istinu."
Ruka mu se steže oko mog struka i osećam uzdah.
"Bler o čemu ti.."
"Aleksej o Nikol, reci istinu."
Pogleda me i stisne usne u ravnu liniju pa bolno zatvara oči. Sklanjam mu ruke sa mog struka i gledam ga dok brišem verovatno davno razmazanu šminku.
"Ona ti je nešto rekla?"
Pita i besni, vidim da je skupio šaku u pesnicu koja je stegnuta do pucanja kapilara.
"Zar je to bitno? Želim da čujem istinu a ti me neprestano lažeš."
Odjednom šakom udara u kola do nas koja čak i nisu njegova. Odaljavam se za korak i samo ga gledam.
"Bler bili smo raskinuli, nisam te prevario. Nisam ni želeo to da uradim, samo se desilo."
Znači tačno je, i vrlo dobro zna o čemu se radi.
"Dve nedelje Aleksej, toliko nismo bili zajedno."
"Bler molim te.."
Vadim telefon iz torbice i tražim broj bilo kog taksija na internetu.
"Bio sam van sebe kada si me ostavila.."
Priča ali ga potpuno ignorišem dok klikćem opciju za poziv. Kada stavim telefon na uvo on mi ga otima iz ruke i prekida vezu.
"Slušaj me."
"Vrati mi telefon."
Pokušavam da mu ga otmem iz ruke ali diže ruku tako da ne mogu da dohvatim.
"Koliko imaš godina? Pet? Spusti ruku!"
Penjem se na prste i odjednom osećam jak bol u zglobu jer sam ga upravo izvrnula. Potpetica na štikli se lomi a ja gubim ravnotežu. Njegove ruke me obgrle oko struka i spašava me od jako gadnog pada. Moj zglob. Jak bol koji struji nogom. Jedino što me odmah zabrine jeste Rusija. Ne mogu da igram sa povredom.
Jauknem i zadržim se uspomoć njegovog ramena.
"Probaj da se osloniš na nogu."
Kaže i ruku mi prebaci oko njegovog ramena. Radim to što mi kaže ali je nemoguće da se oslonim na nogu. Boli.
"Ne mogu.."
Odjednom me Aleksej uzima u naručje i vodi me ka kolima.
"Samo me ostavi, pozvaću taksi."
"Ne pričaj gluposti."
"Aleksej spusti me. Uverena sam da imaš koga da nosiš."
Steže mu butinu pa ga pogledam. Vilica mu ie čvrsta i stegnuta.
"Ne nerviraj me."
"Ne radim to."
Otvara vrata auta i ostavlja me na suvozačevom sedištu i zatvara. Ljuto vezujem pojas pa
se na sekund okrenem i vidim Lajlu koja spava na zadnjem sedištu. Skroz sam zaboravila na nju. Aleksej ulazi u auto i pali motor pa se vezuje.
"Vozim te kod lekara."
"Ne. Samo me odvezi kući."
"Mojoj kući?"
Šapatom kaže a ja odmahnem glavom.
"Aleksej. Zavrsi sa insistiranjem i odvezi me kući."
On pali auto i isparkira se i uključuje se na put.