Rane iz prošlosti

6.

Bler Vud
Pre četiri godine

Muzika trešti i svi igraju, pevaju, vesele se. Sve u čast mog dvadesetog rodjendana.
"Bler!!"
Viče me Leksi u galami pa me odjednom zagrli, snažno kao da umirem, a ne da mi je rodjendan.
"Mnogo te volim znaš.."
Oh ne, popila je..
"Znam draga, volim i ja tebe."
Zagrli me i počne da pleše sa mnom. Vidim mamu u pozadini koja maše i snima nas. Ne mogu da se ne smejem sa njom i sa pijanom Leksi. Zagrlim je čvršće i naslonim glavu na njeno rame.
"Mrzećeš me zbog ovoga Bler."
"Neću Leksi, za pola sata ću i ja da se napijem."
Hvata me za ramena i odvoji se od mene pa me pogleda pravo u oči. Šminka joj je razmazana a oči su joj crvene i cakle se od alkohola.
"Ne to ludo."
Iza nas vidim Kena koji sa osmehom dolazi do nas, Leksi se odvaja od mene i gleda kroz njega.
"Hoćemo da plešemo Bler?"
Pogledam u Leksi koja klima glavom i odaljava se od nas kako bi ostali sami. Moja mama dolazi do nje kako bi pazila na nju dok je u tom stanju.
"Već se olešila."
Kaže Ken kroz osmeh dok postavlja šake na moj struk.
"Veseli se."
Kažem sa osmehom dok naslanjam glavu na njegove grudi. Mogla bih zauvek da ostanem ovde, u ovom položaju sa njim. Samo da je tu.
"Leksi je rekla da želi nešto da mi kaže i da ću je mrzeti zbog toga."
Nasmejem se sama sebi, ali me opet kopka šta je Leksi želela da mi kaže.
"Sigurno priča gluposti Bler, znaš kakva je kad je pijana."
Ima pravo, verovatno kada bih je pitala šta je želela da mi kaže ne bi se ni sećala.
"Volim te Bler, toliko te volim da mislim da te volim više od sebe.."
Pogledam ga a on ima zacakljene oči, ne od pijanstva poput Leksi, već od emocija.
"Volim i ja tebe Ken, više od sebe."

Bler Vud
Sadašnjost
Portali i novine bruje od količine LAŽNIH informacija o meni i poznatom bokseru. Kako dokazati ljudima da nisi sa nekim kada te je taj neko poljubio pred njima? Kucanje na vrata mi skreće misli sa čoveka o kom ne bih ni trebala da mislim. Čoveče, baš mi se zaglavio u mislima.
"Dušo stigla ti je neka pošta."
Govori mama kada udje u moju sobu. Kada je ovde osećam se ponovo kao tinejdžerka, tinejdžerka koja živi sa roditeljima i koja ima svoju sobu. Malo je čudno jer je ovo na kraju krajeva moja kuća.
"Verovatno samo računi.."
Nastavljam da kuckam nešto po laptopu i ispijam gutljaj kafe.
"Ima i neka koverta sa šljokicama, mislim da ne šalju račune u tavkim kovertama."
Baca mi na tastaturu sve koverte pa izlazi iz sobe. Dohvatim se one najzanimljivije, što bi mama rekla sa "šljokicama". Pažljivo je otvaram i vadim iz nje ojačani papir ukrašen printovima. Izgleda da je ovo pozivnica. Pozivnica za dobrotvorno okupljanje za nezbrinutu decu, biće najuticajniji ljudi iz Londona. Ponosna sam što sam pozvana na ovakve humanitarne dogadjaje. Svake godine me pozovu naravno, ali ovako se samo podsetim koliko ljudima znači moje prisustvo. Naravno i da pomognem ljudima, kada već mogu. Ustajem sa kreveta i odlazim do svog ormara koji otvaram i krećem da tražim šta ću nositi na okupljanje. Sledeći vikend će brzo doći zar ne? Moram da se pripremim. Uzimam neke od svojih najdražih haljina i krećem da tražim pravu za ovaj dogadjaj.

~

"Ova, ili ova?"
Podižem dve haljine na ofingeru u vis pred Leksi, naravno da nisam sama uspela da odlučim šta ću obući.
"Definitivno crna."
Okrećem crnu svilenu haljinu ka sebi i zagledam je zamišljajući je na sebi.
"Ne smisliš da poručuje nešto loše? Ipak je to humanitarno okupljanje a ja ću da nosim crnu haljinu."
"Naravno da ne ludo. Bićeš bomba."
Bacam belu haljinu na krevet i sa crnom odlazim u kupatilo. Oblačim je i stavljam bratele na ramena pa se gledam u ogledalo. Mislim da je Leksi bila u pravu, odlično mi stoji. Nisam se previše našminkala da ne bih preterivala, a što se tiče frizure samo sam malo zategla visoki talasasti rep koji mi pada niz ledja. Izlazim iz kupatila i uzimam svoju torbicu pa pogledam u Leksi koja gleda u svoj telefon na mom krevetu.
"Sigurna si da ne želiš sa mnom?"
"Da, takodje sam sigurna da je to samo za pozvane goste."
Prevrnem očima i stavljam svoje svarovske mindjuše. Izgleda da moram da idem bez svog plus jedan, ali dobro. Leksi nikada nije želela sa mnom javno da se eksponira i ja poštujem to.
"Mogu da ostanem ovde?"
"Da naravno. Ja ću najverovatnije do jedanaest ostati. Ionako neću imati nikoga tamo."
Srče sok iz čaše slamkom dok gleda u mene podignutim obrvama. Sam taj prizor me natera da se smejem.
"Da li je to nešto na moj račun?"
"Ne, ne. Vidimo se uskoro."
Ljubim je u obraz i odlazim iz sobe. Mama već spava iako je osam sati pa se sa njom ne pozdravljam. Izlazim iz kuće i ulazim u svoj auto.

~

Nakon što sam stigla i nakon što sam parkirala svoj auto medju ostalim automobilima krećem ka ulazu gde je više ljudi. I sa leve i sa desne strane izmedju koje se nalazi put ka ulazu su paparaci i fanovi. Svi slikaju i snimaju i pokušavaju da ljudima u prolazu postave pitanja. Uzdahnem pre nego što uopšte zakoračim tamo. Već znam šta me čeka kada zakoračim tamo. Skupim hrabrost i elegantnim hodom krećem ka ulazu. Čim zakoračim na tepih kreću da sevaju blicevi, samo što od bliceva više ubadaju pitanja.
"Bler da li je tačno da ste u vezi sa Aleksejom Prajsom?"
Prvo pitanje koje ignorišem. Nastavljam pravo puna smopouzdanja. Putem do ulaza se provlači još sličnih pitanja koja ignorišem. Stižem do vrata gde je obezbedjenje koje pazi da neko nepozvan ne udje.
"Dobro veče gospodjice."
Puštaju me unutara nakon što su proverili da li ima mog imena na spisku. Ulazim unutra i vidim gomilu ljudi koji pričaju dok stoje za stolovima i piju vina, šampanjce i ostalo od alkohola. Gledam okolo ne bih li našla nekoga koga znam i kome bih prišla.
"Vidi, vidi. Nije li to Bler Vud?"
Okrećem se iza sebe i ugledam svog trenera.
"Hvala Bogu neko koga znam!"
Zagrlim ga i pozdravim se sa njim poljubcem. Džon i ja imamo poseban odnos. Rekla bih nešto poput ćerke i oca. Toliko me je toga naučio, ne samo o baletu već i o životu.
"Dodji Bler, tamo su moji ljudi."
Krećem za njim ka jednom od stolova. Tako mi je drago što je on ovde i što mi ovo veče neće biti neprijatno.
"Ljudi ovo je Bler, moja zlatna koka. Znate je svi."
Prilazim stolu i upoznajem se sa svima. Možda sam se prerano obradovala da ovo neće biti toliko neprijatno, ipak samo poznajem trenera a on sigurno neće celo veče da provede sa mnom.
"Da li ste za čašu šampanjca?"
Pita me konobar sa anjcerom dok drži čašu.
"Ne pijem hvala."
"Uzmite jednu čašu, neće Vam škoditi."
Doda starija gospodja koja je u našem društvu.
"Hvala ali preskočiću."
Konobar odlazi od našeg stola pa uzimam telefon u ruke, nema ni jedne bitne notifikacije ali opet listam telefon kao da imam.
"Dobro veče svima."
Okrećem glavu ka podijumu gde se nalazi Den Luis, vlasnik organizacije za pomoć nezbrinutoj deci koji svake godine organizuje ovakva svečana okupljanja.
"Drago mi je što ste se pojavili večeras u ovolikom broju. Pre svega želim da vam se zahvalim u ime cele moje organizacije, i zahvaliću se u ime sve dece kojoj ćemo ovim okupljanjem pomoći. Hvala vam."
Glasan aplauz odjekne prostorijom i ubrzo se svi ponovo utišaju.
"Svi koji ste večeras pozvani doprinosite malo vašeg za pomoć onima kojima je to potrebno. Ali večeras želim da zahvalim nekom veoma posebnom, nekom ko je doprineo celoj ovoj večeri. Veliki aplauz za mog dugogodišnjeg prijatelja Alekseja Prajsa."
Usta samo što mi se ne otvore sama od sebe kada on izadje na scenu sa kezom na licu. Čemu je on doprineo? Tako mi svega da sam znala da on ima veze sa svim ovim ne bih ni dolazila.
"Neću mnogo da dužim. Hvala vam svima što ste došli. Drago mi je što imam čast da pomognem onima kojima je pomoć potrebna. Ali bez svih vas ovo ne bi ni bilo moguće."
Ponovo još jedan aplauz. Ispijam gutljaj vode i spuštam čašu nazad na sto.
"Hvala ti Aleksej. U tvoju čast odlučili smo da pustimo i da vam pokažemo video iz domova za nezbrinutu decu koji smo posetili. Nadamo se da ćete uživati."
Svetla se gase i na velikom platnu se pušta video. Na snimku Den i Aleksej prolaze kroz hodnik doma za decu i nešto ćaskaju, pa ulaze u sobu gde su deca. Na videu se grle sa decom, daju im igračke i slatkiše, i saopštavaju im da će dobiti veliki plazma tv i da će dobiti novu sobu za kreativni rad. Video je toliko emotivan i jednostavno ne mogu da povežem ovog Alekseja sa Aleksejom koji se tukao na onom smimku sa onim bokserom. Kraj videa ubrzo dolazi a sebe uhvatim da su mi oči zasuzile.