Rane iz prošlosti

8.

ALEKSEJ PRAJS

Ostavljam šipku od pedeset kila iznad svoje glave nakon dobro uradjenog benča. Podižem se sa klupe pa ustanem.
"Dobra serija brate."
Kaže Dilan dok briše znoj peškirom sa čela. Klimam glavom jer jedva i pričam nakon ovakvih treninga.
"Hoćemo posle kod mene? Igra se utakmica večeras."
Uzimam flašicu vode sa klupe i otvaram je.
"Ne mogu, nema ko da čuva Lajlu."
Naginje se na stub a ja ispijam poprilično veliku količinu vode iz flašice.
"Kad se setim kad smo bili klinci, ni jednu utakmicu nisi propustio. A pogledaj ga sad, ima dete."
Nasmejem se na njegove reči. Dilan i ja se znamo od pelena, išli smo zajedno i u osnovnu a srednja nas nije razdvojila.
"Šta da ti kažem, ti si sledeći."
"Znaš da nemam ni devojku."
"Nemam ni ja ali imam dete."
Nasmeje se na moje reči, iako nije baš smešno lakše mi je da se šalim sa nekim stvarima nego da ih ozbiljno shvatam. Uzimam svoje stvari sa klupe jer sam završio sa današnjim treningom.
"Vidimo se za vikend zar ne?"
"Vidimo se Dilane."
Pozdravljamo se pa odlazim u svlačionicu. Kada udjem unutra zatvaram vrata i krenem da oblačim duks i preobuvam se. Usput gledam nove poruke i notifikacije koje mi stižu na telefon. Na instagramu me taguju na nekom videu. To je video sa humanitarnog okupljanja koje se održalo pre neki dan. Ulazim u video jer me živo interesuje o čemu se radi. Neko je okačio kratak video mog govora, ništa specijalno.
„ Težak folirant!"
Jedan od komentara izpod objave koji me tera da se nasmejem. Naravno da pišu ova sranja za mene.
„Da li je tačno da su on i balerina u vezi?"
Ne mogu da se ne nasmejem kada pročitam ovo. Ta devojka je stvarno, zanimljiva..
„Ime joj je Bler."
Dodajem odgovor na komentar ispod objave sa svog pravog instagram profila. Izludjuje je što je povezuju sa mnom. Ne znam tačno zašto ali me ona ne podnosi. Stavljam telefon u džep i izlazim iz svlačionice.

Bler Vud
Dva meseca kasnije

"Iii, kraj!"
Vikne trener što znači da je trening gotov. Pozdravljam se sa svim balerinama koje su krenule ka svalčionici pa krenem i ja kad uzmem svoju flašicu vode.
"Bler čekaj!"
Vikne Džon na šta se okrenem, pa mi pokaže rukom da dodjem kod njega.
"Treba nešto?"
"Da, izvini što ti oduzimam vreme. Imam pitanje za tebe."
Gledam u njega dok čekam da čujem to pitanje.
"Zvao me je direktor privatne baletske školice za decu, pitali su da budeš gost da malo obraduju decu. Da li si raspoložena?"
Biti u baletskoj školi? Zašto da ne?
"Kada?"
"Ovaj vikend, bilo bi super da mi odmah daš odgovor. Devojčice u toj školi se stvarno ugledaju na tebe.."
Klimam potvrdno glavom i pristajem. Džon se nasmeje i potapše me po ramenu. Nemam ništa pametno da radim za vikend, zašto da ne odem tamo i ne obradujem nekoga? Pozdravljam trenera i odlazim u svlačionicu.

~

Nalazim se ispred osnovne baletske škole pod nazivom „Baletska akademija". Vidi se da je neka privatna škola. Penjem se uz stpenice kojih ima dosta. Kada udjem unutra na pultu je devojka koja verovatno pušta ljude unutra.
"Dobar dan."
Izgovorim pa devojka koja ima godina možda ko ja podiže pogled sa telefona i ostavlja ga sa strane.
"Dobar dan i dobrodošli. Kako mogu da Vam pomognem?"
"Ja sam Bler Vud, pozvana sam da posetim decu. Ne znam da li ste obavešteni o mom dolasku."
Gleda u svoj kompjuter pa ponovo pogleda u mene sa osmehom.
"Naravno obaveštena sam. Idite pravo niz hodnik pa skrenite levo. Prva učionica."
Klimam glavom i zahvaljujem se pa krenem kuda mi je rekla. Malo osećam tenziju iako su to samo deca koja me vole, nema oko čega da se brinem zar ne? Ne gledajući kuda idem sudarim se sa nekim visokim čovekom, pravo u njegove grudi.
"Jeste li dobro?"
Protrljam čelo pa pogledam u čoveka u kog sam se upravo skucala. Tek što sam došla a već se pokazujem kao nespretna.
"Dobro sam, izvinjavam se."
Čovek sa kratkom urednom bradom u odelu mi se osmehuje. Možda je glupo ali kada sam se zakucala u njega mogla sam da osetim da ima djavolski dobar parfem.
"Vi mora da ste Bler Vud."
"Jesam."
Ponosno kažem pa mu pružim ruku.
"Denis Vilijams. Kada mi je Džon rekao da ste pristali da dodjete malo je reći da sam bio presrećan. Inače sam direktor naše škole."
"Meni je drago što ste me zvali, čast mi je."
"Verujte mi da ste zaslužili. Sve devojčice u našoj školi vas vole."
Stavlja ruku na moj struk i rukom pokazuje kuda da krenemo. Izgleda da je direktor malo opušteniji. Dolazimo do učionice i tek tada sklanja ruku sa mog struka.
"Voleo bih da malo pričate sa njima o baletu i nastupima. Kakav je osećaj i tako dalje. Vi ste njihov uzor."
"U redu, hoćete Vi prvi da udjete?"
"Posle Vas, možemo li da predjemo na ti?"
Klimam glavom sa osmehom pa mi otvara vrata i ulazim unutra, Denis ulazi odmah posle mene. Čim udjem čujem kako deca izgovaraju moje ime i vriskaju, odmah se napravila buka.
"Tiše deco!"
Vikne žena u trikou koja je verovatno njihova profesorka baleta. Nasmejem se nervozno deci dok ona mirno gledaju u mene.
"Učenici mislim da svi znate ko je ovo. Bler je došla kao naša gošća i izdvojila je vreme za ovo. Budite tihi i slušajte."
"U redu."
Svi kažu u glas. Njihova profesorka mi se nasmeje i sada mi je već lakše.
"Dodji do moje kancelarije kada završiš, da potvrdimo nešto."
Napušta učionicu i zatvara vrata. Ostajem sama sa decom koja me gledaju sa divljenjem.
"Zdravo, ja sam Bler. Bavim se baletom od svoje desete godine a sada imam dvadeset i četiri što je ukupno četrnaest godina. I za četrnaest godina sam dosta naučila ali smatram da u baletu nema granica i da uvek možete da budete bolji..."
Nakon sigurno pola sata pričanja i njihovog pažljivog slušanja završila sam svoje "predavanje". Na kraju ko je želeo pitao je pitanja koja su ga interesovala. Kako se nešto radi? Šta je bitno? Kakav je osećaj biti na sceni? Zvoni za kraj njihovog časa i sva deca dodju kod mene, osećam se kao da radim u školi.
"Deco Bler nema vremena, pustite je."
Kaže njihova profesorka koja je definitivno stroga žena koja ima utoritet. Izmedju ovde dece primetim nekim čudom jedno poznato dete. To je Aleksejeva ćerka. Da li je moguće? Od svih škola ona ide u ovu. I ide u baletsku školu. Ko bi rekao. Pozdravljam decu i izlazim iz kabineta. Pre nego što sam izašla pitala sam stariju gospodju gde je direktorova kancelarija pa mi je i objasnila. Krećem putem kojim mi je žena i rekla da idem pa se nadjem ispred njegove kancelarije. Znam da nisam pogrešila jer na vratima piše ugraviranim slovima njegovo ime. Kucam na vrata pa čujem prigušeno „napred" sa druge strane. Otvaram vrata i ulazim unutra.
"Belr, kako je prošlo?"
Zatvaram vrata dok mu se osmehujem.
"Dobro. Deca su divna, slušaju i vole da uče."
Ustaje sa svoje kancelarijske fotelje i prilazi mi. Gledam u nega ko nedužno detence dok on mene mogu reći guta pogledom.
"Hvala još jednom Bler. Znači nam."
Stavlja mi pramen kose iza uha. Nervozno se smeškam pa okrenem glavu ne bi li on sklonio ruku.
"Morala bih da krenem, imam obaveze."
Bez pozdrava izlazim iz kancelarije i zatvaram malo jače vrata. Jurim niz hodnike ne bih li bila što dalje od njega. Kao i skoro svaki muškarac misli da ima pravo da dodirne devojku kada kod poželi i gde god poželi, bez obzira da li ona to želi. Gadi mi se.
"Tata vidi Bler!"
Zaustavljam se na hodniku kad vidim Alekseja i njegovu ćerku kojoj nikada ne promaknem. Dotrči do mene i zagrli me na šta se nasmejem, zaista je preslatka i izgleda da nije na tatu. Nimalo.
"Lajla ne možeš da se tako zalećeš."
Govori joj a u mene ni ne gleda. Tek kada me Lajla pusti on pogleda u mene.
"Predaješ ovde?"
Pita me dok smireno gleda u mene. Na radi ništa ali se nekako čudno osećam zbog njega.
"Ja.. ne. Pozvali su me da.."
"Bler tu si!"
Do nas dolazi Denis koji staje tačno pored mene. Taman kad sam mislila da sam pobegla od njega on je ovde.
"Zdravo Aleksej."
Rukuju se jer se očigledno poznaju, ali Aleksej ne izgleda baš kao da ga obožava.
"Bler želeo sam da te pitam nešto.."
"Nemam vremena zaista."
Aleksej nas oboje gleda sumnjičavo, a naročito njega.
"Samo sam želeo da te pitam.."
"Čuo si je Denise, ide sa mnom."
Hvata me za ruku i vodi me sa sobom i Lajlom ka izlazu a Denis ostaje iza nas. Izlazimo iz škole i tek mi tada pušta ruku.
"Jesi li dobro?"
Pita me a ja samo gledam u njega dok ne shvatim da mi je postavio pitanje. Podiže jednu obrvu i gleda zbunjeno u mene.
"Da, jesam. Hvala ti."
Šarmantno mi se nasmeje i krene sa ćerkom niz stepenice. Osetim kako mi se obrazi greju a ruke mi se zatresu. Zašto se ovako osećam? Pogotovo zbog njega. Osećam se kao tinejdžerka u srednjoj.
"Aleksej!"
Viknem ga na šta stane i okrene se pa dodjem do njega. Spuštene glave gleda u mene a ja uzdahnem i pogledam ga.
"Hvala ti. Hvala što si me izvukao iz one neprijatne situacije."
Gleda me ozbiljno pa se nasmeje. Ima tako lep osmeh.
"Nije to ništa."
Potapše me po ramenu zbog čega progutam knedlu. Gledam ga kako otvara zadnja vrata svojoj ćerkici koja potom zatvara. Pogleda još jednom u mene preko ramena i onda ulazi u auto i odlazi. Gledam u njegov auto kao neki pas. Ne razumem svoje ponašanje, ne razumem zašto se ovako osećam.

Da li mislite da se Blerina osećanja prema Alekseju menjaju? Nastavite sa čitanjem i pišite utiske🫶🏻