Rane iz prošlosti

5.

Nakon istraživanja o Alekseju Prajsu pronašla sam u kom klubu trenira. Kolima se parkiram ispred bokserskog kluba koji se zove po imenu našeg grada. Dosta je velik spolja. Izlazim iz auta i udahnem duboko, želim da razgovaram sa njim jer sam besna. Ne znam koliko je to dobra ideja zapravo ali želim da mu kažem koliko sam besna. Samo sam ga tri puta videla uživo i ni jedan susret ne pamtim u dobrom svetlu. Krećem samouvereno ka ulazu i već čujem buku kada otvorim vrata. Udaranje džakova i uzdasi, sve se oseća na znoj. Trudim se da ne udišem previše zagušljivi vazduh pa krenem ka delu gde se naviše čuje buka. Ovde treniraju najpoznatiji bokseri u Engleskoj. Dvokrilna velika vrata su otvorena i kada udjem vidim dosta ljudi. Ima i žena i muškaraca. Neki su u ringu, neki se medjusono tuku a neki samo vežbaju. Prilazi mi malo stariji čovek i gleda u mene kao u životinju. Odmeri me i pridje mi bliže.
"Treba Vam pomoć gospodjice?"
Nervozno se osmehnem i okrenem se ka njemu.
"Da, mislim. Treba mi Aleksej.. Ako je ovde."
Podigne obrve kao da je iznenadjen. Naglo odlazi i pratim pogledom kuda ide. Tek kada dodje do njega vidim Alekseja kako sedi na klupi i diže tegove. Čovek mu nešto došapne na uvo pa Aleksej pogleda u mene. Spušta tegove na pod i ustaje sa klupe. Bez majice je, i u šorcu je. Hoda šarmantno ka meni dok na licu ima mali osmeh. Ceo je mokar. Da, i to sam primetila.
"Čujem da si me tražila."
Odmeri me jednom pa se nagne na stub i skida rukavice.
"Jesam."
Pokušam što smirenije da kažem. Malo je čudno kad je ovako blizu mene, još bez majice. Pročistim grlo i pogledam ga ponovo samouvereno kao što sam i bila pre nego što sam ga videla.
"Ne znam da li si video ali na nekim portalima su pisali o tebi i meni."
Gleda u mene bez reči i čeka da nastavim ali ne nastavljam. Ja čekam da on nastavi. Kada to shvati odgovara.
"Nisam, ne čitam te gluposti."
Klimam glavom jer razumem, pišu razne gadosti o njemu. Ne bih ni ja čitala i pratila da to o meni pišu.
"Uglavnom spajaju nas, kao par. Jer si ti bio juče na mom nastupu i jer si mi prišao."
Nasmeje se na moje reči na šta ga namršteno pogledam. Uozbilji se kada vidi da me to ljuti pa prodje rukom kroz kosu zbog čega se naježim.
"Bio sam zbog svoje ćerke, a i šta ja tu mogu? Već je šteta načinjena."
"Samo sam došla da ti kažem da ne ponavljaš to jer mi ne prija da budem stavljena u isti košac sa tobom. Kloni me se i ako te novinari nešto pitaju kaži istinu, to je sve što tražim."
Pomalo me ljuto gleda i u neverici je. Zar je mislio da ću da sedim kući i da ću pustiti da svašta pričaju o meni.
"Kreni za mnom."
Naredi mi pa me hvata za ruku i vodi me ka izlazu. Otimam se ali me čvrsto drži i izvodi me napolje ispred ulaza.
"Šta nije u redu sa tobom?! Ne možeš tako da me vucaraš okolo!"
Derem se na njega i udarim ga u ruku. Ne radi ništa na to jer ga verovatno nije ni zaboleo moj udarac.
"Prvo nemoj da više tako dolaziš ovde kada treniram, nikada."
"Oh ne brini se, neću jer ne želim da te vidim ni blizu sebe!"
Derem se na njega i tada čujem škljocanje kamere i ugledam par novinara kako nam prilaze. Oboje gledamo u njih i već se kajem što sam uopšte dolazila ovde želeći da razrešim problem koji je sada još veći.
"Aleksej da li je istina da ste zajedno?"
Pita nas oboje jedna mladja devojka i čeka odgovor dok snima svojim telefonom. I ostali gledaju u nas i čekaju.
"Pa vidite.."
"Nismo zajedno."
Prekinem ga naglo i bezobrazno na šta me pogleda. Novinari gledaju i vidi se da su malo razočarani zbog mog odgovora. Osetim na svojoj ruci njegov stisak pa me povlači ka sebi i ljubi me na kratko. Ostajem u šoku na sekund pa me hvata oko struka, otvara vrata i povlači me ponovo unutra na sigurno od novinara.
"Zašto si to uradio?!"
Besno se derem na njega a on sedne na klupu u hodniku ispred mene.
"Jer si me prekinula tamo pred njima. Uradio sam to da bih ti vratio."
"Da bi mi vratio?!"
Podiže glavu i gleda me, samo gleda u mene a kroz mene prodju trnci.
"A da ponovimo poljubac?"
Gledam u njega dok su mi ruke na bokovima. Bezobrazno mi se smeje jer je svestan da me nervira.
"Ti si.."
"Šarmantan?"
Kezi mi se u lice.
"Ne, kreten. Ti si kreten."
Izlazim napolje pred one novinare, besna. Prate me i postavljaju mi pitanja na koja ne obraćam pažnju. Ulazim besno u svoj auto i odvozim se odavde, žalim što sam uopšte došla ovde.

~

Mislim da ću ovo reći prvi put, novinari mi idu na živce. Pisanje laži i ne proverenih informacija o nekome definitivno nije zanimljivo. Mislim da sada bolje shvatam zašto sve poznate ličnosti izbegavaju novinare i paparace. Pisanje članaka o meni je bilo divno, dok su pisali sjajne stvari koje imaju smisla. Ovo je užas.
"Domaći kolači mila, sa višnjom. Tvoji omiljeni."
Stavlja tanjir ispred mene a ja pogledam u nju dok se smeška. Da li je videla vesti? Da li je videla da me onaj promašaj poljubio pred novinarima?
"Hvala mama."
Seda ispred mene i gleda me sa osmehom. Znala sam da je videla..
"Bler.."
"Mama vidim kuda ovo vodi."
Naslanja glavu na ruku i izdahne.
"Bler vredja me što ne želiš da mi kažeš šta je izmedju vas dvoje, a na kilometar mogu da vidim da jeste nešto. Plus su vas novinari videli kako ste se poljubili."
Moja mama trenutno zvuči kao špijun, kao moj najveći obožavatelj.
"Mogu da objasnim."
"Ne moraš dušo, ne želim da mi išta objašnjavaš. Možda ti se čini kao da ne razumem ali znam koliko ti je bilo teško posle Kena."
Progutam knedlu na spomen njegovog imena. Želim da joj odgovorim ali ne znam ni šta da kažem.
"Želim da ti kažem da bez obzira koliko nam je teško, ponekada moramo sebi da dozvolimo da pronadjemo  nekog novog. I tada ćeš shvatiti da je Ken bio samo jedan od narednih koji će dolaziti."
Nevoljna da više slušam mamine priče i savete ustajem sa stolice i odlazim u svoju sobu. Nema pojma o čemu govori i kako se osećam. Čak i nakon dosta vremena mogu da kažem da ga volim, vez obzira na groznu stvar koju nam je učinio. Bez obzira što me je ostavio. To će biti Ken, uvek i zauvek.