Rane iz prošlosti

54.

Išli smo ulicama Londona dok su Alekseja povremeno ljudi zaustavljali i prepoznavali su ga iako je stavio kačket i naočare za sunce da ne bi došlo do toga. Verujem da ga primete jer je pored mene i držimo se za ruke. Danas je još jedan hladan novembarski dan ali ispunjen ovog puta vedrinom. Ovo je prvi put da smo
Aleksej i ja izašli u javnost, kao par u šetnju dok se držimo za ruke i jedno drugom se smeškamo.
"Tako mi fali leto, jedva čekam ponovo lepo vreme."
"Ima dosta do leta srce, do tada moraš da preživiš zimu."
Podiže mi ruku do svog lica i ljubi mi šaku. Nasmejem se poput deteta na taj mali gest od njega.
"Preživeću. Moram da ti priznam da ti lepo stoje kaput i rolka. Dobra strana zime."
"Ma da?"
Ulazimo u jednu od radnji sa kako Aleksej kaže najboljim toplim čokoladama u gradu. Stajemo
u red iza čoveka koji poručuje.
"Ja častim."
Kažem pa on odmahne glavom.
"Da, nema šanse."
Već vadi novčanik pa prekrijem rukom njegovu i spuštam je dole.
"Aleks ne."
"Rekao sam ti da me ne zoveš tako, i ja častim."
Namerno nastavim da ga provociram i on i ja se cerekamo na kasi poput dva deteta. Barem sam se cerekala dok nisam videla da je čovek koji nam je bio do maločas okrenut ledjima Džon. Samo gleda u nas par trenutaka, tačnije u mene. Pročistim grlo pa skupim snagu da mu se malo osmehnem ne bih li ublažila neprijatnost.
"Zdravo Džone."
Kažem smireno a on mi klimne glavom u znak pozdrava. Sada gleda u Alekseja i obojica smrknuto gledaju jedan u drugoga. Džon nas zaobilazi kao da smo totalni stranci i izlazi iz lokala. Razumem da je ljut na mene i da ne voli Alekseja ali zar nije morao da pomeri ponos na trenutak po stranu? Da mi kaže zdravo nakon ove četiri godine a ne da samo prodje pored mene kao da sam niko.
"Izvolite?"
Dolazi do kase radnica.
"Dve tople čokolade."
Aleksej vadi novčanik pa kad krenem da se pobunim a on odmah odmahne glavom.
"Ni reči. Ja plaćam."
Daje novac radnici koja mu vraća kusur pa odlazi iza da nam napravi piće.
"Tvrdoglav kao i uvek. Ali kada se najmanje budeš nadao ja ću platiti."
Samo se pomalo osmehne i vidim da mu je raspoloženje od malo pre totalno iščezlo. Radnica nam donosi naše tople čokolade pa nam poželi prijatan dan. Aleksej me hvata za ruku i izvodi me napolje. Veselost i radost od malo pre je nestala. I malo pre ruke koje su me grejale po ovoj hladnoći sada su hladne.
"Sve u redu?"
Pitam ga kada izadjemo. Gledam u njega a on samo klimne glavom sa malim osmehom.
"Zašto ne bi bilo?"
"Jer dok nismo videli Džona sve je bilo super."
Ništa ne govori. Uzima gutljaj čokolade u koju je prethodno duvao.
"U redu. Nemoj mi reći."
Puštam mu ruku i vidim mu pobudnu na licu. Ako želiš da ćutiš i budeš distanciran onda ću i ja.
"Bler ma daj."
"Kada odlučiš da pričaš i da ne mračiš sve će biti kao i malo pre."
Izdahne i vidim mu nestrpljivost na licu.
"Samo sam ljut jer kad sam video onog kretena setio sam se da nemaš posao zbog njega. Sve je jebeno upropastio."
Ponovo mi uzima ruku i isprepliće nam prste. Aleksej se ceo zarumeneo od hladnoće.
"Ne želim da te to nervira."
Približavamo se parkingu gde je Aleksejev auto pa on na sekundu staje i gleda u mene. Smeškam se i čekam da vidim zašto smo stali uopšte.
"Samo, da li shvataš koliko zapravo zaslužuješ mnogo više nego što dobijaš Bler?"
Palcem mi miluje moj hladan obraz dok me gleda toplim pogledom koji bi otopio svaku santu leda u meni.
"Imam sve što sam oduvek htela Aleksej. Ne treba mi više."
Penjem se na prste i ljubim ga u vrh nosa nežno i polako pa potom u usne.
"I ti si veliki dokaz za to. Ti si izvor moje sreće."
Ljubi me u čelo pa odlazimo do njegovog auta. Otvara mi vrata i ulazim u toplu unutrašnjost auta.
Kada udje i on ostavlja toplu čokoladu u držač za čaše kao i ja.
"Zaista to misliš?"
Gledam u njega dok se blago smešim.
"Šta to?"
"Pa ono što si rekla. Da sam izvor tvoje sreće?"
Oslanja glavu o moju šaku i gleda me tako nežno. Tako krhko i nevino.
"Zar ti to ne misliš isto?"
"Ne baš. Ne svaki put."
Uzima mi ruku i ostavlja poljupce po mom dlanu pa kad spustim ruku uzima moju kosu koju vrti oko prsta.
"Više sam te puta rasplakao nego što sam te nasmejao."
"Nije tačno."
Sada ima pomalo bolan osmeh pa gleda ispred sebe a moja kosa mu više nije u ruci.
"Usrećuješ me toliko da za tužne dane ni ne znam Aleksej. Nemoj to nikada da zaboraviš."
Pali auto pa ponovo pogleda na trenutak u mene.
"Volim te Bler."
"I ja tebe."
Saginje se i poljubi me u obraz pa se polako isparkira. Ispijam još jedan gutljaj tople čokolade i vraćam je nazad u držač za čaše. Zaista mislim sve što kažem. Čak i najmanje sitnice koje radimo me usrećuju. Kao naprimer najobičnija vožnja kolima po minusu sa toplom čokoladom. Volim kako Aleksej pamti sitnice koje pričam o sebi ponekada. I volim kako zna da me iste te sitnice usrećuju. Tako obazrivo pamti svaki detalj i brine o tome da me usreći. Pored ovakvih lepih i brižnih trenutaka zaista zaboravim svaki ružan. On ulepšava svaku moju uspomenu sa njim.
"Ne znam da li ti je Leksi rekla ali mi je Dilan rekao da je trudna."
Gleda pravo na put dok vozi glavnim ulicama Londona. Sve ulice i zgrade izgledaju tako lepo dok se sijaju pod blagim zimskim suncem.
"Rekla mi je. I tebi je Dilan?"
Klimne blago glavom pa se osmehne sebi u bradu.
"Kada mu je Leksi rekla zvao me je u tri ujutru da me pita da li može da dodje. Plakao je kao dete dva sata od sreće."
Mogu da zamislim to. Dilan koji se uvek šali i koji je nasmejan kako plače od sreće. Zaista su to zaslužili, oboje.
"Kako si ti reagovao kada si dobio dete?"
Odjednom ga pitam na šta napravi zbunjen izraz lica.
"Što to pitaš odjednom?"
"Onako, zanima me. Jesi li plakao ili bio srećan..?"
"Naravno da sam bio srećan Bler. Mislim u isto vreme i preplašen do kostiju jer sam imao tek osamnaest i nisam imao pojma šta me dodjavola čeka.."
Izdahne kao da mu je bolno da se priseća tih trenutaka.
"Ali opet, ništa nije bilo lepše od momenta kada sam uzeo Lajlu u naručje. I dan danas ništa ne može da mi zameni taj osećaj. Usred te preplašenosti od pitanja šta dalje ona mi je osmehom razarala strah u grudima."
Sve tako nežno priča sa malim osmehom na licu. Volela bih da mogu da razumem tu ljubav kao on, kao što će i Leksi uskoro i Dilan takodje. Kao što razume svaka osoba koja ima dete.
"Mama i tata nisu želeli da mi pomognu oko Lajle uopšte. Sva sreća Nikolini roditelji su bili malo razumniji. Na kraju smo se sa mojom stipendijom i novcem koji sam krenuo da zaradjujem od kluba uspeli da se odselimo i ceo novi život započnemo."
Pomilujem ga po bicepsu ruke uz mali osmeh podrške.
"Zaista si se odlično snašao. I ti i ona. Da je Lajla želela boljeg oca ne bi ga dobila."
Parkira auto ispred njegove kapije pa pogleda u mene kada ga skroz zaustavi.
"Misliš?"
"Sigurna sam."
Nežno nam spaja usne i ubrzo poljubac već postaje dublji onog trenutka kada naginje telo ka meni a moja kosa mu je u ruci. Ne može da mi se više približi jer ga sprečava prostor u kolima izmedju nas. Teško mi uzdiše na usne jer zna da ne može da me uzme sada, a ni kada udjemo u kuću. Lajla će uskoro doći i dovešće je Nikol. Drago mi je što su ona i Aleksej izglavili odnose i na kraju su se dogovorili bez suda. Ali je i dalje imam loše mišljenje o njoj. Ne mogu jednostavno da zanemarim zlobu koja izbija iz te žene.
"Imamo malo vremena, možemo ako budemo požurili."
"Aleksej znaš da ne možemo. Kod nas to nikada ne traje kratko."
Izdahne pa izlazi iz auta i dolazi do mojih vrata koja kada otvori naslanja ruku na njih.
"Izazivaš?"
Odmahujem glavom dok se smeškam. Uzima mi ruku i pomaže mi da izadjem iz auta pa kad zalupi vratima približava me sebi.
"Videćemo kako ćeš me izazivati kada budemo sami."
Povlačim ga za kragnu i ljubim ga kao uspaljena tinejdžerka. Jezik ukusa tople čokolade mi je u ustima a ruka mu steže moj struk. Leptirići mi divljaju po stomaku dok mu ruka šara gore dole po mom struku a tela su nam suzbijena jedno uz drugo. Bože pohvataćemo se na sred ulice. Prestajemo ondog trenutka kada se malo dalje od nas zaustavlja crveni auto i gasi se. Vrata se otvaraju i iz kola izleće Lajla.
"Tata!"
Zaleti se Lajla ka Alekseju a on se sagne da bi je primio u zagrljaj. Iz kola izlazi i žena iz mojih noćnih mora. Nikol zatvara vrata auta pa zabacuje svoju kratku plavu kosu nazad i crne naočare gura nazad na nos. Dolazi do nas pa se Aleksej uspravi. Samo gleda u njega ozbiljnim izrazom lica. I taj pogled mi je vrlo jasan dok se ljubomora pali u meni. Sada ne mogu ni drugačije da gledam na taj pogled dok joj je glava podignuta ka njemu zbog njegove visine. U glavi mi je Aleksejevo priznanje da mu je Nikol priznala da oseća nešto prema njemu. Ne mogu to da zaboravim. Ali mi iskreno godi to što zna da je moj.
"Zdravo Aleksej."
Osmehne mi se pa pogleda u mene i odmeri me. Prava je zmija. Nismo se videli od onog dana u toaletu kada sam sa suzama u očima izletela iz istog.
"Bler."
Pozdravlja me.
"drago mi je da vas vidim."
Kiselo joj se nasmešim i vidim Lajlu koja ne gleda baš veselo u mene.
"Rekao sam ti da Lajla ne može da se vozi na prednjem sedištu."
Grubo joj kaže Aleksej na šta deluje pomalo potrešeno ali uspešno prikriva to, e pa ne i od mene.
"Zamolila me je, kako sam mogla da je odbijem?"
"Lepo. Mislim da je bitnije da ne rizikuješ njenu bezbednost zbog nekog slatkog pogleda."
Frkne sebi u bradu pa gleda u mene. Ne likujem tim što joj Aleksej drži lekciju preda mnom iako ona misli da me verovatno ova situacija veseli. Naprotiv.
"Aleks moramo da pričamo."
Ponovo me prostreli pogledom.
"Nasamo naravno. Kao porodica."
Ostajem bez daha kada to kaže. Ljubomora me jede i ponovo mi ide kroz glavu
prizor njih dvoje. Prizor njihovih poljubaca i njenog uzdisanja. Oči mi suze na to.
"Bler idi unutra i povedi Lajlu."
Kaže mi Aleksej bez i da me pogleda. Gledam samo u njega i čekam i ja njegov pogled, mali osmeh sa kojim će mi biti lakše ali ništa. Sada Nikol gleda u mene i likuje. Samo klimnem glavom i već osećam da mi naviru suze na oči ali se brzo okrećem i krećem ka ulazu dok me Lajla prati.

Šta mislite o novom delu? Kakvi su vam utisci za sad?🥰