Rane iz prošlosti

24.

"Zdravo lepotice."
Hvata me za struk i priclači me sebi da me poljubi u obraz. Uvek se naježim od glave do pete kada mi je blizu.
"Nisi mi otkrio gde me vodiš."
"Ako ti sada kažem nećeš se iznenaditi."
Hvata me za ruku i ukršta prste sa mojima dok me vodi do auta. Na putu do mesta gde me vodi ide opuštena priča i smejanje. Sve smo opušteniji i opušteniji kada smo jedno sa drugim. Sve se više osećam lepo u njegovom prisustvu. Posle nekih pola sata vožnje stižemo do nekog restorana za koji Aleksej tvrdi da je savršen jer ga drži neki njegov prijatelj. Ulazimo u restoran i on radi sve da bi naš izlazak bio savršen. Otvara mi vrata, izvlači mi stolicu. Smeška se i pita me šta ću da pijem. Ovo je zapravo prvi put da izlazimo zajedno u javnosti.
"Obećavam ti Bler ovde šta god naručiš nećeš pogrešiti."
Uzima meni i pruža mi ga u ruke. Otvaram i počinjem da gledam koja sve jela imaju.
"Da li ti je majka još u Londonu?"
"Ahaam. Treba da ode sledeće nedelje."
Pogledam u njega a on se smeška i uzima moju ruku.
"Šta?"
Uzvratim mu osmeh.
"Misliš da me mrzi? Uhvatila me je sa tobom u bazenu kako se.."
Zaustavlja se a poslednju rečenicu izgovori tiše.
"jebemo."
"Kretenu."
"Nisam kreten."
Naginje se još malo napred da bi mi bio bliže i nasmeje se.
"Znaš li koliko želim da te poljubim trenutno?"
"Koliko?"
Pitam i uhvatim sebe da grizem usnu. I ja njega želim da poljubim, jako.
"Mnogo to želim Bler."
"Samo trenutno ili i inače?"
Ironično pitam.
"Mislim da bih te ljubio svake sekunde da je to moguće."
Pritiska mi šaku pa kada dodje konobar pušta je i naginje se na naslon stola.
"Dobar dan. Šta želite da naručite?"
Naručujem rižoto a Aleksej uzima biftek. Konobar odlazi i ponovo ostajemo sami. Drago li je što Aleksej ne želi da me krije od sveta, i da želi i to bih razumela ali mi je opet drago što nije tako. Meni nije bitno šta će javnost reći za nas sve dok nije ni njemu. O meni se ne priča koliko o njemu, ali sve i da se priča nismo jedni od parova koji prave skandale i drame.
"Imam nešto za tebe."
Iz džepa sakoa vadi belu kovertu i pruža mi je u ruku. Zbunjeno gledam u njega jer nemam predstavu šta bi moglo da se nalazi u koverti.
"Samo otvori Bler."
Otvaram je i vadim dve karte za bokserski meč, karte za prvi red.
"Vodiš me na boks?"
Nasmejem mu se i on se smeška meni. Nisam neki tip za agresivne sportove.
"Ti ideš sa nekim da gledaš mene Bler. Imam meč u Londonskoj areni."
Naginje se na naslon stolice a ja samo gledam u njega.
"Vau to je.. fantastično. Londonska arena je velika stvar.."
"Koga briga za to. Bitno mi je da pobedim i da ti budeš tu Bler. Stvarno bi mi značilo."
Laktovima se naginje na sto i gleda me kao da će me progutati.
"Dolaziš zar ne?"
Vraćam karte u kovertu pa kovertu stavljam u tašnu.
"Meč je dvadeset sedmog septembra. Tek je šesti avgust Aleksej."
"U redu."
Jednostavno kaže pa dolazi konobar i služi nam hranu. Zahvaljujem se a Aleksej samo gleda u mene.
"Šta?"
Pitam ga a on se mršti.
"Zašto ne možeš da mi potvrdiš dolazak?"
Vidim da je uznemiren. Zašto mu je to toliko bitno uopšte?
"Aleksej nije da ne mogu da potvrdim, samo mislim da ima vremena do tada."
"To mi je bitno Bler, radi se o meni. Želim da dodješ i da mi budeš podrška."
"Aleksej nisam rekla da neću doći.."
"Ali nisi rekla ni da hoćeš."
Gleda ljuto u mene i čeka da kažem nešto. Da li zaista pravi svadju oko ove gluposti? Pravi svadju jer nisam rekla da ću sigurno doći?
"Zatvorimo ovu temu ili idem kući. Ne želim oko ovoga da se svadjam sa tobom Aleksej."
"Bler ne radi se o meču.."
Zastaje i gleda u nešto iza mene. Ili ipak nekog. Okrećem se i ugledam plavu devojku sa naočarima koja nam prilazi.
"Aleksej? Ko bi reko da ću te ovde sresti."
Kaže kada nam pridje mladja devojka lažnog osmeha. Smeška mu se dok on samo gleda u nju. Devojka pogleda u mene i tačno znam ko je sada kada stoji pored mene. To mu je bivša.
"Ovo ti je nova?"
"Nikol."
Aleksej preteće gleda u nju a ja bih se zavukla u mišiju rupu da mogu. Da, toliko mi je neprijatno.
"Ja sam Nikol inače. Sigurna sam da ništa lepo nisi čula o meni."
Pruža mi ruku i prvo gledam u čudu u ruku koja stoji u vazduhu. Ipak, uzvraćam joj iako ne bih trebala jer je ova žena najiritantnija stvar danas. Jeste da je vidim prvi put u životu ali je dovoljno i pola minuta da shvatim da je antipatična.
"Bler."
Kratko kažem i gledam u Alekseja a on je pognute glave.
"Aleks mogao bi nekada da se javiš na telefon ako ti nisam blokirana. Imamo o mnogo čemu da pričamo."
Ustajem sa stolice i uzimam svoju tašnu. Aleksej gleda u mene i želi nešto da kaže ali ga prekidam.
"Nikol?"
Kažem a ona ponosno klimne glavom i gleda u mene.
"Nema potrebe da ga zoveš više, tu je, rešite sve. Neću vam smetati."
"Bler."
Odlazim dalje od stola i mogu da čujem kako ide za mnom. Grizem obraz ne bih li se suzdržala da ne plačem. Uvek to radim. Izašla sam iz restorana i tada osetim njegovu ruku oko svog struka koja me povlači ka njemu i okreće me.
"Bler saslušaj me. Nemam ništa sa njom. Namerno to radi jer je kučka. Nisam imao pojma da će biti ovde."
Slušam ga ali kao da priča neke nebuloze. Takav osećaj imam.
"Samo se vrati unutra svojoj ženi i pričaj sa njom pošto je očigledno željna toga."
"Jebeno mi nije žena. Da jeste sigurno ne bih bio sa tobom."
Njegove reči me gaze i mrve me. Bol u grudima i stomaku je sve veći i veći.
"Znači samo sam tu jer ona nije?"
Odmahuje glavom.
"Nisam to mislio. Nemam ništa sa njom i to je cela poenta."
Hvata me rukama za nadlaktice i privlači me k sebi.
"Bler ona je izopačena i iz nekog razloga me prezire. Hoće da mi oduzme dete i bolesna je. Moraš da mi veruješ."
I ja to želim, da mu verujem. I na neki način mu i verujem. Samo želim da mi dokaže to. Želim da sam mu u perspektivi života ja a ne osvetoljubive bivše. Trebala sam ja da sedim za onim stolom i da se smejem dok me Aleksej krišom pomalo previše posmatra. Ništa drugo nisam želela.
"Da li osećaš nešto prema njoj?"
"Šta?"
Pita uzrujano i zbunjeno.
"Osećaš li nešto prema njoj Aleksej?"
Zaćuti i pušta mi ruke. Ovoga sam se plašila. Glupa sam i što sam mislila da nema osećanja prema njoj. Ona ima nešto sa čim ja nikada neću moći da se merim. Imaju dete a ja sam samo izmedju tog njihovog trougla.
"Idem kući."
Smireno kažem dok idem ka ulici a on opet ide za mnom.
"Bler sačekaj molim te. Nemaš ni auto."
Okrećem se prema njemu pa on zastaje. Sada sam toliko ljuta da zamišljam kako ga udaram iz sve snage.
"Uzeću taksi, i ako misliš da je to najveći problem trenutno onda si ti problem Aleksej. Ako je nisi preboleo to je u redu, ali ako pokušavaš da se zavaraš sa mnom onda molim te nemoj. Ne želim da mi neko traći vreme i da mi maže oči."
Odlazim i ovaj put me ne prati, uopšte. Ne znam da li me više boli to što ništa nije negirao ili što me pušta da odem. Volela bih da mi je rekao da ga nije briga za tu ženu, da želi mene ali nije to uradio, nije mogao. Brišem suze pre nego što uzmem svoj telefon da bih pozvala taksi.