Alessandro

Prolog

Letnja terasa bila je ispunjena gostima, svi su uživali u prelepoj muzici koja se odjekom prostirala širom ulice. Na tatinu molbu i večeras sam zapevala, a to koliko naši gosti vole moj glas bi me svaki put postidelo jer bi i oni koji tu nisu često zauzeli neki od stolova i pomno slušali svaku moju reč.

Mama je uz osmeh služila goste, uskoro više nije bilo mesta za stolovima i ljudi su stajali posvuda i zabavljali se.
U jednom trenu tatu izgubim iz vida, nije više stajao u prvom redu i slušao me. Vidim da se nešto dešava. A problem u najavi uočila sam tek minut kasnije kada je sto ispred mene oslobođen iznenada. Moji roditelji za taj sto smestili su tri momka, od kojih je samo jedan bio onako gospodski sređen.

Markantan muškarac, u lepim tridesetim, možda koju godinu više. Plave kose i svetlih plavih očiju, tako je bio lep da me njegova lepota naterala da stanem i blenem u njega. Gotovo da sam zaboravila i tekst pesme, morala sam da improvizujem.

Otac mi priđe te mi šapne na uho da nakon ove pesme napravim pauzu i odem kod mame.

Na četvrtu slobodnu stolicu za tim stolom smestio se moj otac. Razgovarao je sa njim ili bolje rečeno slušao ga šta mu govori.
Čim se solo gitare završi i dođe moj deo, pustim glas kako bih zapevala što bolje znam i umem.

U tom trenu je odmah pogledao u mene. Zaledila sam se od tog pogleda, a kolena mi tako klecnu na tren, sreća pa mi je haljina duga.

Kad prstom ležerno pokaže na mene srce mi zalupa o zidove grudnog koša kao da ga on pogledom vuče ka sebi. Spusti i ruku i pogled, dok se moj otac hitro okreće ka meni i negira odmahivanjem glave.

Čim otpevam poslednju pesmu priđem ocu i smestim ruke na njegova ramena lažno pozdravljajući goste.

''Da li naši gosti piju nešto?'' odmerio me od glave do pete, ustao od stola i rekao na italijanskom:

''Do sutra Archi, razmisli pametno...'' kao da me nije ni primetio. Namestio je svoju košulju te uglađen napusti ovo mesto onakav kakav je i došao.

''Tata ko je ovaj čovek?''

''Niko bitan mila...'' da li je zaista tako tata? Čim se kafić zatvorio, ugasila sam svetla na terasi. Donji deo velike kuće bio je zatvoreni deo kafića, dok se gore nalazio kuća mojih roditelja. U kojoj sam i ja odrasla.

Vratila sam se u svoj stan mrtva umorna, obavila sam svoju uobičajenu rutinu i za tren, čim sam se bacila na krevet, zaspala.

《Alessandro pov》

''Sredi mi tu devojku. Želim taj anđeoski glas samo za sebe...'' sedeo sam opušteno u svojoj fotelji i posmatrao more. Prelepi Jadran, kako ovi ljudi ne umeju da cene lepotu koju imaju na dlanu...

''Sutra putuješ u Ženevu, da li to znači da ja ostajem ovde da sredim to?''

''Ne. To ćeš još pre mog polaska da uradiš..''

''To je drugačija devojka od drugih Alessandro... koliko sam mogao videti..''

''Uvek postoji plan B'' klimnuo je glavom i ustao lagano popravljajući odelo. Rukom je blago masirao svoj vrat dok se uz kratko ''Idem da prilegnem'' kretao ka vratima mog apartmana.

''Sutra u pet budi ispred hotela...''

''U pet? Stvarno ćeš me ubiti tim tvojim ranoranilačkim podvizima...'' izdahnuo je i krenuo da se vuče kao da mu je muka od same pomisli da do pet ima još pet sati.

A znajući njega, tih pet smanjiće na tri dok obavi svoj mali ritual pre san.

''Idi spavaj'' mrzovoljno izgovorim i ustanem lagano otkopčavajući košulju. Skinuo sam odeću i legao na sredinu kreveta. Nisam se odmah pokrio već sam zamišljeno zablenuo u plavon.

Iz nekog razloga tamnoputa latino devojka stvorila mi se pred očima. Dugo nisamo osetio ovako jaku privlačnost.

Lepa je.

Pomalo slatka.

Ali te vatrene crne oči. Jedva čekam da malo dublje zađem u poznanstvo sa tom devojkom...

Nastaviće se...