Alessandro

22.deo

Zvono na vratima me probudilo. Skočilo sam pospano i začuo Antoniev glas.

''Otvaraj zaboga! Ako ti je ikada bila vredna!''

Ustanem  dovučem se do vrata, otvorim ih i ugledam tu uspaničenu neprospavanu facu.

''Gde gori?''

''Ispostavilo se da su svi papiri sa Sarabinom lažni. Nema nikakvog posla. Došao je do tebe neopisivo lako i zvarao nas sve tako dobro. Zna za sve i sve će ti uzeti..'' zbunjeno sam protrljao oči i prošaputao:

''Znaš da je to nemoguće. Eleonora je pravi vlasnik svega tako da faktički nema šta meni da uzme...'' pucnuo je prstima i rekao ''tačno tako'' pogled mi se u trenutku razbistri kad shvatim da se upravo uputio ka njoj i ko zna šta će joj uraditi.

''Šta bleneš u mene, gde je Luigi?!'' uleteo sam u stan i hitro navukao neku trenerku, obuo sam patike i izleteo iz stana. Usput sam je pozvao iako je bilo četiri ujutro. Javila se relativno brzo i pospanim glasićem prošaputala:

''Hej, je l' sve okej? Čemu ovako hitan jutarnji poziv?''

''Ljubavi moja... kako si mi? Spavaš?'' olakšano upitam dok mi Antonio govori da je oko njene kuće upravo postavljena neprimetna pratnja za nju.

''Šta je sa tobom? Četiri je ujutro, naravno da sam spavala...'' nasmejala se mojoj besmislenosti dok sam ja sa jednom rukom na volanu vozio do aerodroma.

''Nedostaješ mi...'' nakon kratke tišine izgovorim stežući volan toliko jako jer sad nije pored mene i ne može biti još nekoliko dana.

''Sad sam se razbudila skroz. Ali nema veze, obradovao me malo ovaj poziv...''

''Je l' da? Da češće zovem iznenada?''

''Mhm...'' začujem kako umorno zeva te se osmehnem.

''Vrati se nazad u krevet. Vidiš da zevaš kao malo pile...''

''Pile?''

''Maleno žuto i čupavo...''

''Volela bih što pre da te vidim..''

''Pa ti dođi...'' nasmejem se tiho.

''Ponuda prihvaćena...'' razgovor je brzo prekinula uz par kratkih reči i poljubac nakon kog sam nervozno nastavio svoj put ka aerodromu.

''Ni minut ne smeju da je ostave samu, ni minut. Jer bi upravo taj minut mogao da je košta života. Antonio, sposobne ljude baci na potragu za njim. Želim sve informacije, sve u roku od dva sata potpuni izveštaj i dokaz da imamo kontrolu nad ovim sranjem, jer ako.... ako se njoj nešto desi, umreću'' priznam poraženo i nastavim da vozim kao manijak jer na ulicama nikoga nije bilo.

《Eleonora pov》

Šetala sam po kući kao ludak, spavalo mi se, a nisam mogla da zaspim. Neki nemir me nije napuštao. Skuvala sam sebi čaj i sela u dnevni. Sve vreme imala sam osećaj da me neko posmatra.

Ustala sam da ubijem svoju paranoju i proverila da li su vrata bila zaključana. Kad se uhvatim za bravu učini mi se da kroz prozor vidim nekoga da šeta oko kuće. Otvorim vrata i pigledom preletim preko idalje mračnog dvirišta. Kad tamo ne ugledam nikoga zatvorim vrata i zaključam ih, spustim roletne na svim prozorima i uzmem svoj tablet, po prvi put krenem da prelistavam nadzorne kamere te tu i uključim senzore za bilo kakva kretanja oko kuće u razdaljini od dva metra. Tako niko ne može da priđe bliže od ista ta dva metra, a da o tome ne budem obaveštena. Zaključala sam vrata svih nepotrebnih soba u kući i donela ćebence u dnevni. Ušuškala sam se i spustila tablet na sto sa uključenim kamerama, videla sam sve što i one vide. Pustila sam neki film da skrenem misli i zavalila se na krevet. Čim sam popila topao čaj uhvatio me san, umor me savladao i konačno sam utonula u san.

.....

Alarm koji se oglasio naterao me da se razbudim i uspaničeno pogledam u tablet. Na kamerama se videlo da je neko ispred vrata, ali nisam mogla videti lice. Prišla sam vratima na prstima i pogledala kroz špijunku. Kad sam ugledala Alessandra kako zbunjeno pokušava da shvati odakle dopire zvuk ugasila sam alarm i izletela mu u zagrljaj.

''Tako si me uplašio''

''Čemu senzori?''

''Neko je bio ovde...''  rekla sam gledajući ga u oči. Prošao je pored mene bez reči i ušao u kuću. Još jednom sam osmotrila dvorište i vratila se pažljivo zaključavajući. Ponovo pokrenem senzore i krenem ka Alessandru.

Nastaviće se...