Alessandro

3.deo

Ležala sam u tišini i uživala u plaži koja je bila cela samo za mene. Bila je mala, ali veća mi ni ne treba.
Sunčala sam se više nego što sam se kupala, imam osećaj da sam bleda poput jastučnice.

Čitala sam knjigu koju do sada nisam nikada uzela u ruke. Govorila je o ljubavi dvoje ljudi koji nisu verovali da se ikada mogu zaljubiti, pogotovo ne u ljude kao što je za njega bila ona, a za nju on.
Moram priznati da sam se na tren uživela želeći da sam ona, jer je on bio muškarac kakvog svi žele i o njemu maštaju. A onda sam shvatila da mi ovo idealizovanje ništa dobro neće doneti.

Život ti uvek nekako umesto princa na belom konju, dovede samo konja, tako da sam odustala od knjige jer mi je budila emocije koje nisam želela.

Koliko god želela da me neko voli kao što nju on voli, toliko sam znala da ništa nije savršeno osim trenutka. Samo jedan tren sve može biti savršeno, ali nešto što traje duže... uvek se upropasti i završi loše.

Ne treba da verujem u ljubav.. to je pogrešno, uvek nas baš ona povredi i razori sve stubove stabilnosti u nama.

.....

Ponovo mrak koji se bliži i postaje sve veći, pada noć. Volim to kako leti polako i tajanstveno korača korak iza mojih leđa, ne dođe ni od kuda, da mi vremena da se oprostim od dana i njegove lepote.

Kad sam shvatila da sam prebrzo došla do kuće kojoj nisam želela da se vratim, sela sam na još uvek topao pesak i zagledala se u rubove ružičastog neba u daljini. Sunce je nebo bojilo u jarke boje, i njemu je monotono kada je crno.

''Ne mislite li i Vi da je ova ljubav glupa?'' prokomentarisao je tiho muški glas, bio je grub iako je bio tih. A jezu je odmah izazvao u mom telu tim tihim izdahom.

''Mogu li da sednem?'' klimnula sam glavom.

Seo je do mene, dok je moj pogled bio vezan za njegovu pojavu. Nisam imala pojma odakle on tu, ali mi je njegovo postojanje na mestu neposredno od mene prijalo.

''Kakva ljubav?'' prošaputala sam poput deteta i oslonila glavu o svoja kolena koja su stajala priljubljena uz moje grudi gledajući u njega. Nisam trepnuti mogla koliko je bio lep.

''Ova koju sunce i mesec imaju...''

''Zar tu ima ljubavi?'' tajanstveno me posmatrao. Proučavao svaki milimetar mog lica. Svaki pokret.

''Zar niste primetili kako sunce svake noći gasi svoje disanje neprimetno i umire kako bi mesec mogao da diše? Glupo zar ne? Da nekoga toliko voliš da si svake noći spreman umreti, da svoje svetlo toliko trošiš na nečiji mrak?''

''Pesimista...''

''Izgubljena u nerealnom...''

Nasmejala sam se i odmahnula glavom gladajući u sunčev poslednji zrak pre nego što je nastupio potpuni mrak.

''Zašto se smejete?'' upitao je sasvim ozbiljno, nijednog trena se nije smešio.

''Mogu da kažem da sam sve osim žene koja živi u oblacima, za ljubav i porodicu. To nikada nisam želela...'' rekla sam i slegla ramenima.

''Dakle čvrsto ste na zemlji?''

''Apsol...'' zastala sam kad sam se ponovo okrenula ka njemu i progutala knedlicu jer je bio jako blizu mojih usana.

''A ja sam prilično siguran da to i nije baš tako''

''Jeste...''  okrenem glavu i zagledam se u more pravo ispred sebe. Srce mi je bilo uzrujano, jako, kucalo je tako brzo da sam pomislila da ga ponovo svojim prisustvom čupa iz mojih prsa. Nervoza se pojavila... njegov dah, kao da sam ga i na ovih pola metra mogla osetiti na sebi... te oči su me doslovno skidale pogledom. Kako je tako samouveren zaboga!?

''Zašto ste onda okrenuli glavu?''

''Zašto Vi mene pratite?'' prestanem da govorim tiho očekujući da će i njega naterati da taj erotični šapat prekine, ali ne...

''Čemu nervoza?''

''Nisam nervozna. Umorna sam...''

''Hrabriji ste kad sam na sigurnoj udaljenosti od Vas...'' treba li ovo da shvatim kao provokaciju? Inat mi proradi i neka vatra u meni mu odgovori pre nego što tu rečenicu dobro analiziram.

''Zašto si tako siguran da nemam hrabrosti da učinim bilo šta?''

''Onda me poljubi, ako si hrabra''

Inat! Inat!

Ščepam kragnu njegove košulje i povučem ga ka sebi, krenem da ga poljubim, ali umesto toga samo razmenimo dah jer se izmakao i polako svukao moje ruke sa sebe.

''Dovoljno blizu crnooka. Malo ti je falilo...'' prstima pokaže i nasmeje mi se u lice. Da li mi se upravo ruga što sam htela da ga poljubim?

''Ideš?'' upita i pruži mi ruku da ustanem. Nepromišljeno ga uhvatim za istu te njegovu snagu osetim kad me sa lakoćom podigne. Bili smo jako blizu jedno drugom, nazvala bih ovo rizičnom blizinom kada je on u pitanju.

Šakom krene ka mojim grudima dok moje telo lagano podrhtava. Gledao je u njih, da sam iole bila pri zdravom razumu udarila bih mu takav šamar zbog toga, ali mi je um bio prazan.

Prstom pređe jedva osetno po mojoj ključnoj kosti dok moje srce tako brzo jurca u mojim grudima.

''Odakle tebi ovo?'' upitao je, zapravo, prosiktao je na mene držeći jednim prstom moju ogrlicu.

''To je bio poklon...''

''Od koga?''

''Od deke...'' strgao mi ju je sa vrata i približio je sebi da je bolje pogleda. Prešla sam rukom preko vrata i uplašeno pogledala u to kako je nemarno drži u rukama.

''Draga mi je, nemoj da je baciš...''

''Ta ogrlica je prokleta, svakako bih ti savetovao da je baciš kad ti je vratim...''

''Kad mi je vratiš? To je moja ogrlica, draga mi je i nemaš pravo tek tako da je uzmeš-...'' šakom koja mu je bila slobodna pomazi moj obraz i palcem prekrije moje usne. Pogledao me pravo u oči i tu se zadržao nekoliko trenutaka, pa ga onda spustio niz moje lice na usne.

''Tvoj otac me slagao''

Povukao je moju donju usnu na dole dok sam ja kao balavica posmatrala njegove oči. Zašto ovako deluje na mene?! Zašto je tako očaravajuć!?

Nastaviće se...