Alessandro

5.deo

Pustila sam da čeka. Iako sam na vreme bila spremna, sedela sam i posmatrala buket na stolu. Neka čeka, malo. Kad prođe nekih dvadeset minuta uzmem torbicu i siđem niz stepenice. Sedeo je na kamenoj ogradi i posmatrao mirno more. Prišla sam mu, koliko god sam želela da budem tiha, moje štikle su lupale kako sam koračala.

Okrenuo se ka meni i ustao ispravljajući se istog trena.

''Lepo izgledaš...'' odmah to kaže i nasmeši se dok oko njegovog vrata vidim svoju ogrlicu sakrivenu košuljom.

''Lepo ti stoji moja ogrlica''

''Idemo li?'' pruži mi ruku, a ja je prihvatim. Neobično je nežna koža njegovog dlana, ruke su mu bile tako tople. Gledala sam u pod dok smo hodali ka autu. Neprimetno sam mali prst provukla između njegovih, te je tako počelo preplitanje koje je on lagano i obazrivo nastavio.

''Izvoli...'' otvori mi vrata auta na šta se nasmešim.

''Jedina dobra stvar je što imaš manire...''

''Imam ja mnoge kvalitete, ali ti ih još nisi otkrila...'' šapne mi na uho kad zakoračim da uđem u auto. Izdahnula sam vazduh koji sam na tren zadržala te ušla u kola kada se on pomerio. Zatvorio je vrata i ušao u auto.

''Gde idemo?''

''Na jednu laganu večeru..'' odgovori nezainteresovano i spusti šake na volan. Iskreno vožnja sa njim kroz ceo grad bila je jako lepa, uživala sam u njoj.

''Možeš li da otvoriš prozor?'' upitala sam tiho.

''Naravno crnooka...'' kreten šarmantni, uostalom, nekako mi je lepo kad me zove crnooka.

''Hvala ti'' rekla sam kad otvori oba prozora, nisam marila za frizuru, uživala sam u prijatnom vertu koji je sa sobom donosio svežinu.

Ubrzo smo se našli ispred ogromnog restorana na izlasku iz grada. Bio je na prelepom mestu, sa prelepim pogledom na luku i more, kao što mi je otvorio vrata da uđem otvorio ih je i da izađem.

U restoranu nije bilo mnogo ljudi, a mi smo se, zbog moje želje, smestili na terasu koja je bila slabije, romantično osvetljena samo kako bih mogla da osetim taj miris mora u vazduhu.

''Hoćeš li mi reći zašto smo ovde?'' upitala sam tiho dok mi je izvlačio stolicu. Sela sam, a on je rukama sklonio moju kosu sa ramena i sageo se tako da mu usne budu u ravni sa mojim uhom.

''Celo veče brbljaš crnooka, opusti se malo, dok si sa mnom neće ti dlaka s glave faliti i ja ti to obećavam...'' sedne preko puta mene, nije bilo daleko, jer je sto bio malen.

''Ako sam već prinuđena na ovo, mogu li bar znati neke osnovne stvari o tebi?''

''Siguran sam da osnovne već znaš iz onih novina, internet stranica i tabloida koje si čitala sa drugaricom o meni..'' ne dozvolim da primeti da sam u čudu što to zna već pokušam da se izvučem.

''Koliko imaš godina?''

''Trideset pet''

''Puno ime?''

''Alessandro Amor Bienvedici...'' nasmejem se na njegovo drugo ime i izgovorim:

''Amor? Šališ se?''

''Nimalo. To mi je srednje ime, i to ne zna mnogo ljudi. Dala mi ga je majka...'' klimnem glavom i utihnem kad mladić sa mašnicom dođe da nas usluži.

Razgovarao je sa njim ponovo na italijanskom, izgleda da se znaju. Obraćao mu se sa velikim poštovanjem, kao i svi drugi koje sam srela u njegovoj blizini.

''Vino?'' upita mene dok ja tiho prihvatam, a onda ponovo ostajemo sami na terasi.

''Imaš li još neko pitanje za mene?''

''Zašto si one noći bio kod mog oca? Videla sam te...''

''Znam da jesi. Tvoj otac mi puno toga duguje. A ti si isplata tog duga..'' namrštim se i upitam besno:

''Želiš novac? Zašto ga ne uzmeš, ja nisam stvar kojom ćeš umiriti taj dug znaš?'' bila sam besna. Ophodio se prema meni kao da sam neka bezvredna stvar koju može da uzme kad mu se prohte.

''Mislim da sam jasno stavio doznanja da samo ti možeš da platiš očev dug. Sama sobom. Nikakav novac ne želim...'' ustala sam od stola besno i zapretila mu prstom:

''Sama ću sebi biti advokat kad te tužim, a veruj mi, nijedan slučaj do sada nisam izgubila pa neću ni ovaj. Uzmi novac i nestani...'' povukla sam svoju tašnicu i besno krenula ka izlazu, ali me njegova ruka u tome zaustavila.

Okrenuo me ka sebi i tad sam se susrela sa njegovim besnim pogledom.

''Oh da moja ogrlica...'' ščepam je grubo te noktima u toj grubosti ogrebem njegov vrat na šta mu samo kut usne zadrhti jer ga je verovatno zabolelo.

''Eleonora Ela Rossi, ne ljuti me...'' grubo je šakom stezao zglob moje ruke koja je htela da mu strgne ogrlicu.

''Imam pravo da odem-..''

''Nemaš ti nikakvo pravo. Ne izigravaj hladnokrvnu gospođicu. Dobro znam da je u tebi svaka stvar vezana za mene duboko povezana sa tvojim željama i emocijama... ne teraj me da to i dokazujem...''

''Ma ti si jedan umišljeni skot! Da lep si, moj si tip u potpunosti, šarmantan si do bola i tako se osećam privlačno u tvom prisustvu, ali znaš šta?! Džabe ti sve to kad si arogantni-sebični-kreten''

''I ti si prezgodna advokatica koja u potpunosti može da ima sve što poželi, ali si mlakonja, plašljiva si i ne umeš da se izboriš čak ni za samu sebe, ne znam kako se samo boriš za druge...''  udarim mu jak šamar zbog kog mu se glava okrene na drugu stranu. Vrati pogled na mene još ljući i gurne me na stolicu koja je stajala tik do njegove.
Stao je iza mene i rukom pokupio svu moju kosu u rep, zatim me malo grublje, ali ne pregrubo, povukao za nju ka naslonu stolice.

Ponovo je usledio šapat...

Nastaviće se...