Alessandro

23.deo

''Misliš da je to bio on?'' stajala sam na vratima oslonjena o okvir istih i posmatrala to kako detaljno prelazi pogledom preko najsitnijih detalja.

''Zašto nije samo poslao nekoga od svojih ljudi? Nije mi jasno... bio je ovde lično''

''Psihopata...'' rekla sam tiho i spustila pogled.

''Da li se sećaš nečega što bi mi pomoglo da ga nađem?''

''Vratiće se. Milion puta ako treba. Onaj dan kad smo se upoznali, pa blago je rečeno da me muvao..''

''Zaboga Eleonora...'' izdahnuo je i rukom protrljao čelo.

''Dokle ćemo ovako? Ja jesam pristao na to da imaš svu slobodu, proveli smo sa njim ceo dan i tebi to nije smetalo...''

''Ti i ja ćemo se i tako jednog dana rastati...''

''Pa nećemo. Zato što imamo dužnosti i zrela si žena da ih prihvatiš. Pošto si prihvatila dekinu imovinu odmah da ti kažem ta imovina je moja porodična kuća i ne mogu nikako da je vratim, zato što je u testamentu to zabranjeno. U slučaju tvog odricanja ja gubim sve! I kako ne shvataš?! Odričem se svog doma Eleonora, da bih tebe učinio srećnom...''

''Ja... ne posedujem ništa što je tvoje. Sve što imam je ova kuća!''

''Da si nekada makar bacila pogled možda bi i videla šta je sve u testamentu. Kao advokat trebalo bi da znaš da ništa ne potpisuješ pre nego što to ne pročitaš..'' krenuo je da izađe iz sobe ali sam ga zgrabila za ruku.

''I šta sad?''

''Sad se udaješ za mene sutra. Bio sam tako nežan, tako pažljiv prema tebi, sad ti učini nešto lepo za mene. A i uostalom, jedino ja mogu da te izvučem iz sranja u koje si se uvalila svojim flertom. Nekad se ponašaš kao...'' obrišem suzu besno i šapnem:

''Hajde reci...''

''Volim te, glup sam da te uvredim sve dok tu reč vezujem za tebe...'' rekao je nekako povređeno i izašao iz sobe. Bio je u pravu i to me zabolelo, jer u poslednje vreme i ja imam jake emocije prema njemu. Bilo mi je tragično to što sam u 21. veku od strane baba i deda naterana na udaju. Nikada svoje venčanje nisam zamišljala kao nešto što moram. Zapravo nikada to nisam ni htela. Strah me vezivanja, porodice i dece. Strah me da moja porodica ne bude onakva kakvom su moji roditelji činili moju.

.....

''Daj mi kofer Eli ne muči se...'' iako je bio ljut tepao mi je i to je davalo veliku nadu da će se odljutiti uz malo moje nežnosti i sve bi to bilo dobro da i sama nisam bila ljuta što nema razumevanja.

Uzeo mi je kofere i strpao ih u auto. Pozdravila sam se kratkim pogledom sa svojim domom jer je on prva stvar u koju sam godinama ulagala i trudila se.

Stala sam ispred auta čija je vrata strpljivo držao otvorena.

''Zašto ne mogu napred?'' želela sam da sedim blizu njega.

''Jer ne želim da ti neko prospe pametni mozgić...'' nasmejao se, ali jako kratko i seo u auto. Ipak sam zatvorila vrata i sela napred do njega.

''Mrzim što me ne slušaš...''

''Mrzim što te volim...'' rekla sam tiho i oslonila glavu o njegovo rame.

''Idalje moraš da se udaš za mene...''

''Beskorisna sam, lenja i dosadna, unapred da naglasim, ali ovo možda i nije tako loše...'' rekla sam tiho. Poljubio me nežno što nisam očekivala, ali on će uvek biti taj koji popušta izgleda. Nema dovoljno srca da duže bude u svađi sa mnom.

.....

''Opasno je da sad ideš tamo...'' rekao je razumnim tonom i smestio šake na moje obraze.

''Poslaćemo im pozivnicu...''

''Alessandro. To su moji roditelji. Želim da im lično kažem. Ti ćeš i onako biti uz mene. Niko me neće povrediti dok je moj hrabri muž pored mene...'' birala sam reči. Svaka mu se dopala, a i... moćno sam se osetila kad sam rekla to ''moj muž''.

''Ah... ti mala... kako znaš da me nagovoriš i uvučeš mi se umiljatošću pod kožu to je neverovatno...'' prstom Antonia prizove i kaže mu da ipak putujemo u moj rodni grad. A ujedno i mesto na kom smo se prvi put videli. To me obraduje toliko da mu poletim u zagrljaj koji uzvrati tako snažno i odigne me od zemlje.

''Volim te čudo maleno..'' poljubi mi rame dok ja tiho na njegovo uho šapućem:

''Ja tebe obožavam'' čim me spusti i povuče kofer u meni se probudi neka ludost. Možda ga ipak malo volim.

''Hajde Eli'' okrene se ka meni, a ja potrčim. Skočim mu na leđa i obavijem noge oko njegovog struka dok se rukama držim za njegova ramena.
Nasmejao se i jednu ruku spustio ispod moje zadnjice, podigao me malo više i tako smo nastavili po aerodromu kao dva idiota, ali je bilo zabavno. Pričao je smešne stvari i šalio se, a  ja sam slušala to kako se smeje. Njegov smeh je bio nešto najlepše što sam mogla da slušam sve to vreme. Možda ga ipak malo volim.

Nastaviće se...