Alessandro

2.deo

Povratak kući, prilično mračno. Krenula sam kasno. Toliko kasno da je baka htela da prespavam kod njih.

Ali sam odbila jer bi mi šetnja plažom prijala.

Stopala su mi tonula u prijatno hladan pesak, dok su mi zglobove zapljuskivali mali talasi. Pošto mi je haljina bila duga, vezala sam je na sredini butine i tako hodala.

Prijalo je. Jako.

U daljini čujem smeh, razgovor na italijanskom koji je zvučao kao da se baš dobro zabavljaju. Podignem pogled ka šetalištu i ugledam onog čoveka od sinoć. Nazdavljao je sa svojim prijateljima u tom restoranu blizu obale. Kad je to obavio okrenuo se ka kamenoj ogradi oslanjajući se o nju.

Pogledi su nam se sreli. Ponovo osetim ono nešto što izazove neki nemir u meni dok me on gleda siguran u to da me sam njegov pogled osvaja. I to je bila istina.

Samo ne znam kako je on to znao. Pročitao mi je iz pogleda?

Usporila sam hod, nisam želela da skrenem pogled, mislila sam da i on želi da nastavi sve ovo, ali je zapravo prvi odustao i vratio se zabavi uz osmeh.

To je na tren izazvalo neki bes u meni, ali sam brzo smirila strasti i nastavila šetnju. Ipak je to samo bezvredni muškarac koji bi  me povredio kao i svaki drugi. Nemarni su.

Popela sam se umorno uz stepenice svoje zgrade. Ušla sam u stan i trapavo zaključala za sobom. Zaputim se odmah ka sobi dok usput lagano svlačim laganu haljinu. Bacim se na krevet samo u donjem vešu i zaspim istog trena bez ikakvog pomaka.

........................................................................

Zvono.

Čujem zvono vrata kroz maglu, ali idalje nemam snage da ustanem i otvorim ih. Pospano osobi na vratima dobacujem da ću joj sad otvoriti vrata, ali to svakako nije bio moj plan.

Zvono je za divno čudo nakon prvod duge buke koju je pravilo prestalo da zvoni. Ta neka osoba je odustala i poklonila mi još malo sna. To mi je bilo čudno. Šta ako je nešto bitno?

Mrzovoljno se dignem iz kreveta navlačeći bade mantil. Vezala sam kaiš i otključala vrata. Nikoga nije bilo. Nikoga osim prelepog ogromnog buketa cveća koji je ležao ispred mojih vrata. Sagela sam se i otvorila posveticu.

''Da se iskupim za to što ste sinoć ljuti zaspali jer niste dobili onoliko pažnje koliko ste hteli od mene. Želim Vam dobro jutro, ljuta crnooka gospođice...

A.B.''

Preklopila sam posveticu i uzela buket uz blag osmeh. Kakav šarmantni kreten.

A.B. pitam se kako se zove. Jako me zanima!

Moram priznati, lepo što se izvinjava, ali mi se ne sviđa arogantni načnin na koji je to uradio. Ja trebam njegovu pažnju?

Kako da ne.

Napunila sam vazu vodom i u nju ubacila buket svojih omiljenih ruža, smestila sam ga na sredinu stola i sredila ga da izgleda još lepše. Nakon što sam sebi skuvala kafu i sela za taj isti sto, zamišljeno sam se zagledala u buket. Kako je samo pažljivo birao, svaka ruža je sveža, svaka latica zdrava i bez ijedne mrlje na sebi.

Izvukla sam jednu ružu iz buketa i pomirisala je. I miris joj je savršen koliko i ona sama.

Ah zašto sad razmišljam o njemu? Rano je ujutro da bi mi nešto tako sjebalo dan. Možda se ipak bacim na posao da malo skrenem misli.

Čim otvorim laptop ugledam mejl svoje pomoćnice koji istog trena otvorim. U njemu mi je poručila da je onaj neprijatni klijent Moretti odustao od saradnje sa nama iznenada. Bila sam začuđena, znam da mi je rečeno da njega moram da zastupam i da nemam pravo da biram. Kako li je tako lako odustao od saradnje sa mnom? Odjednom...

Svakako me nije potreslo, priželjkivala sam to tako dugo, jako je nepristojan i bezobrazan. Sve je bilo osim poslovnog odnosa, što mi je smetalo. Konstantne večere na koje sam morala da idem misleći da su poslovne, a zapravo mi je samo oduzimao vreme ''sastancima'' za koje nisam ni znala da su dejtovi.

Ovo je još jedna lepa vest. Odgovorim na mejl i zatvorim laptop javljajući se na poziv koji sam dobila.

''Ćao mama!''

''Zdravo srce! Čula sam se sa bakom, rekla mi je da si bila tamo...''

''Jesam. Malo da ih vidim pre nego što odem..''

''Ah kako se bliži taj kraj! Hajde dođi večeras kod nas, tata bi voleo da te vidi...''

''Da mu opet pevam?'' nasmejem se sklanjajući ružu natrag u vazu. Prstom sam prelazila preko stola i noktom tapkala o njega nervozno.

''Ako želiš otkazaću večeras Samantu, ionako svi više vole da slušaju tebe...'' razmišljala sam par trenutaka, a onda pristala.

''Drago mi je da ti sama to želiš. Jednog dana kad se udaš možda ovo bude jedino mesto na kom ćeš slobodno moći da pustiš svoj anđeoski glas...''

''Ih zar tolike škole da bacim zarad malog kafića i posla akapela pevačice?''

''To je lep posao..''

''Jeste, ali kao hobi'' ponovo začujem njen izdah te odustanem od raspravke, uvek su pokušavali da me sklone od posla advokata jer su se bojali za moju bezbednost, ne kažem, u tom poslu možeš da upadneš u problem i za neke stvari treba imati hrabrosti ukoliko želiš da budeš najbolji ili makar među najboljima. Baš zato sam i zaljubljena u svoj posao.

Ne može svako da bude najbolji ako ne ume.

''Ipak ne želim da pevam. Doći ću samo da vas vidim, a onda idem na plažu...''

''Kako god želiš dušo..''

''Vidimo se kasnije''

''Vidimo se, volim te i čuvaj se''

''I ja tebe volim. Vidimo se'' prekinem poziv te odem da se istuširam i spremim za plažu.

Nastaviće se..